Ток мојих мисли бр.2

Ово вече. Ово вече. Најгоре. Дан је био стварно добар, а вече? Хм...добро је. Ако изузмемо онај осећај туге у стомаку, бола у глави и тешке уздисаје у грудима. Све остало је супер. Осећања навру, убију те пар пута, и онда оду, поново, под земљу, покопана мислима. Лагана музика, иста она коју сам пре неко вече закопао негде мислећи да ми неће требати у скорије време...Осећај одбачености и један дуг поглед ка људима који не разумеју. У пар дана сам "покварио" пар пријатељстава. Нешто због истине, нешто због једноставно мене. И после питају што лажеш? Како да не лажем, кад ме убију сваки пут кад кажем нешто. А ја сам ја, често наопак, и погрешно тумачен. И оте ми се један дуг уздах...ето. Марија - тако инспиративно име. Милион и једна песма која може да те убије у трену...а ја немам Марију у свом животу. Немам своју Марију. Дубоко несрећан на трен постадох...онај осећај очаја, као када кола иду низбрдо, право у залеђену реку, а ти не знаш да пливаш, не можеш да одвежеш појас, као ни да отвориш врата. Тај осећај. Пробајте једном, погинућете, скоро сигурно. И мутне мисли ме обузму...како? шта? Никако и ништа...то је прави одговор. Што се више трудиш, све горе бива. Тињају ватре. Тињају.  Једна песма, со на рану. Мићун је напољу негде, јури оне његове олињале сојке. Требало би и ја...ето има пола године како сам сам. Сетио сам се оне врх лепе студенткиње из буса, од данас...мали капутић, мали минић...све је мало, баш лепо. Наиђе ми смешак благи на лице, а потом тамна сена се поново надви над мене. Не бих желео да будем сам, ал' оно - што се више трудим, све горе је. Ћутим све више. Пишем све више. Све лошије. Квантитет испред квалитета...о да. И то буди незадовољство у мени. Има пар ствари које ми добро иду. Већину сам запоставио (или је забрањена)...па ми је ово једино преостало. Писање неко, као. Трипујем, о да. Много сам јак, много сам добар. Устајем, остављам виртуелни свет и...Млаз топле воде ми се слио низ лице, затим правац соба и сто експлозивних склекова. Опет сам знојав, као раније...нема везе. Јавио ми се Ћоми. Правимо сајт. Прави, велики, добар...можда буде нешто од њега. Добро се осећам...ипак се добро осећам.

Тражећи слику за ову причу, нашао сам, сасвим случајно, моју слику. Слику мог животног мотоа. Можда је то знак. Да, то је знак...

А можда и не. 

Слични текстови:

• Доста  Неки дани су лоши, а неки су још гори. Све у свему, некад пожелим да кажем доста, и да окренем свет наопачке. Доста ми је лоше кафе коју пијем на факултету, доста ми је домаћих задатака и доста ми је пива, љ… Прочитај
• О харакири кикирики људимаПогледам их и видим изразе очајања на њиховим уморним лицима, погледам их и схватим - то су хероји радничке класе, нерадничке класе, свих класа заједно, или појединачно. Бедни послови и бедни животни сапутници, лоше цигарете… Прочитај
• О расипникуХодаш по мраку, улица воли што немаш сат. Занесењачки срећан, идеш кући, размишљаш о кревету и клопи, а ниси свестан да си само још један дан ближе четвртом кругу пакла. Улудо трошиш број корака које ти је одредио онај даса… Прочитај
• НештоХорде капута протичу улицом, ја само седим овде и чекам да се нешто деси. Чује се валцер монструма беле крви, чују се лале цвеће пакла, чују се моји хладни прсти, последица дугогодишњег чекања, да се деси нешто. Ту једну ст… Прочитај
• Живим и живимЖивим и живим,а то одузима тако много времена. Седим и шмекам,пензију чекам,можда и дијабетес типа два. Понекад свратиш,а онда пуфф и нема те, ја живим и живим,а телефон не звони,и тебе нема, ни у сну. Раније,увек си дол… Прочитај