Јебени птеродактил

Кренем ја до банке да платим харач, седнем у моја нафурана колица и, наравно, кренем. Возио сам триста и нешто преко ограничења. Било кул. И онда наиђем на неку гужву на семафору, а мали цига то искористи да ми очади шоферку. А ја наравно, као сваки захвалан возач, тутнем му стотку само да не брише више. Возим даље, баба ми се бацила пред ауто, сва срећа што имам оне аутоматске кочнице, па је мој авион сам закочио док сам гледао тв. И тако...

Таман скренем лево од парка, кад оно тамо, пљачка. Ништа, продужим ја поред те банке, контам неће имати да ми врате кусур, и зафурам се ка следећој. Улетео сам под ручном десно од парка. Било кул. Само што ми се накачила три комбија пуна специјалаца на врат. Мислили ваљда да сам пљачкаш. Возим ја тако, а возе богами и они. И ја узмем и скренем код парфимерије, и ушетам у банку. Нека плава накарминисана службеница ми је изгледала сасвим уљудно, па сам се упутио ка њој. Правац на њен шалтер број 8.

"Добар дан."

"Добар дан."

"Ја бих да платим харач, па да идем."

"Ох, месје Јанко, харач за овај месец износи неколико много пара."

"Ох, мадмoазел, ви знате моје име. Предивно."

Дадох јој неколико много пара, и више него што треба и рекох: "Сасвим је у реду. Лепи сте ми мадмoазел."

Изашао сам из банке, и запутио се према мом нафураном најскупљем аутомобилу, аутомобилу који треба да има душу кол'ко је скуп. Прилазим полако, гледам га онако сјајног, финог, мог. И онда одједном, из ведра неба, долеће птеродактил и покупи моју сјајну бебицу. Ја онако, у неверици, гледам...И онда се сконтам, и крећем да трчим за њим. Трчим кроз мале уличице са парчетом неба изнад, и маленом тачком високо горе која представља то одвратно створење, тог лопова, који ме је одвојио од мог лепог аутића. Узимам бицикл једном малом клинцу и јурим за психопатом који краде мој ауто. Мој ауто, пичка му материна! Још оне мале педале, па ми ноге спадају и изломих се жив. Последње што сам видео је да се она птичурина, лоповска птичурина  која је украла мој сјајни нови ауто са душом, упутила ка старом млину изван града. 

Пробудио сам се на сред улице без сата, пара, кошуље и златног зуба.  Сад ћу да ти јебем нану нанину, рекох и потрчах ка старом млину изван града. Стигао сам тамо после четири сата трчања, пузања, и псовања. Провирио сам кроз једну малу рупицу, и видео ужасну слику. Птеродактил, баба која ми се бацила под ауто, мали цига и плавокоса шалтеруша су продавали аутомобил непознатој особи у сенци. Задовољно су делили неке силне многе паре. Улетео сам унутра и бацио се на главато чудовиште што ми је украло бебицу, а потом је и продало. Једва се спасао, захваљујући малом циги који ме је ујео за глежањ. Тукао сам се са њима, а они су се смејали...

Нашао сам се, сав уредан и чист, у постељи. Плакало ми се. 

"Драги, ох драги, жив си!"

"Бејб, шта ћеш ти овде?"

"Па дошла сам чим сам чула шта ти се десило."

"Изненађен сам бејб...ниси хтела да ме видиш од развода. И где ми је ауто?"

"Ех, драги, пусти сад то, битно је да си ти добро. Који ауто? Ти немаш ауто."

"Како немам? Имам бре, ауто, најскупљи на свету, па возио сам те у њему, зар се не сећаш?"

"Бунцаш драги, бунцаш. Ти немаш ауто. Возили смо се у таксију раније...док си још био познат писац. Сада не бисмо ни то могли. Идем драги. Чувај се", рече и пољуби ме у образ.

Запитао сам да ли уопште имам ауто? Сан? Да, да...мора да је све био сан. Птеродактили су изумрли пре пар милиона година. Био сам некако потиштен, што ништа од тога није било стварно. Нешто ме је заболело када сам покушао да се померим. Склонио сам прекривач, и приметио трагове зуба на мом глежњу. Лепо, рекох са осмехом. Потом сам чуо кључ како се окреће у брави мог фенси аутомобила, а затим и смех који је умногоме подсећао на бејб.