Тако лепо, тако дирљиво

Костур је плесао са мртвом дамом. Само њих двоје у љубавном заносу. Откад је отишла преко, није имао мира. Говорио је: "Смрт је само болест, наћи ћу начин да те излечим." О да, волео је своју драгу више од живота. То је било тако лепо, тако дирљиво...

Ходао је улицама града сам, испијених образа и сасушених руку. Мртав човек тумара лавиринтима своје савести, одавно заборавивши на овоземаљске потребе свога тела. Тело је корачало, а мозак се сећао ње, тражио лек. Заборав је желео, а није га је добијао. Тумарајући мрачним улицама, наишао је на салон за масажу. Многе жене су га волеле, пружале му утеху...

Продао је кућу, и све дао за лек, за заборав. Заборав који би му дошао на трен, па заувек нестајао. Често је плакао. Сви су видели да је дубоко несрећан. Жене су биле пажљиве према њему. Све док је имао пара...Потом је избачен на улицу, само обичан бескућник без икакве контроле над својом боли. Нема пара, нема сажаљења. Вукући се тако по патосу живота, угледао је њу, његову драгу. Очи засијаше, и он јој приђе:

- Ћао лепа моја Истино...знао сам да ниси отишла заувек. Знао сам да си ту, тако близу ми, а ја те не видим. Одувек сам знао да си ту, да ме тражиш...

Зачуђена девојка, помало подругљиво му изрече смртну казну...

- Ја нисам Истина, ја сам Обмана...Мора да јако личим на ту девојку коју тражиш чим ти очи тако сјаје...

Затим се насмеја отровно. Он је поново био мртав, угашених очију и болно стегнутих вилица, баш као пре...Полако је прошетао булеварима, дошао до једне мрачне улице, дошао и обесио се каблом за струју. Једна беба је плакала те ноћи у страшном мраку насталом нестанком струје. Плач се разлегао маленом уличицом. Поново је жив, са свом силином животног осмеха...

Музика је стала, костур је пољубио мртву даму. О да, волео своју драгу више од живота. То је било тако лепо, тако дирљиво...