Жена која је волела руже

Недавно је постала удовица. Тек што је загазила у четврту деценију живота, остаде сама, без иког свог. Сироче некада давно, а сада и удовица. Срца сломљена данима је седела на прозору и гледала кроз дрвеће, улицу, људе. Није ништа видела. Све док једног дана није приметила мали пупољак руже како цвета тик испод старе кајсије давно заборављене од свих. Сваким даном је тај пупољак растао, а њој је било све лошије...Отишла је код лекара и сазнала да је трудна. Ружа је расла, као и њен стомак. Боље се осећала само када гледа ружу. Након порођаја, засадила је руже свуда. По целој кући су биле руже, а тужни поглед би ишчезао када би се забављала радом око њих. Све је кренуло на боље. Ружа испод дрвета је расла, и постала поприлично велика. Године су прошле, дете се играло војничићима...Били су срећни, ако се то тако може назвати. Помислила је да јој је мир коначно ушао у душу.Једног дана, жена која је волела руже је дошла на прозор, као и сваког дана...и угледала увелу ружу. Ружа је постала превелика, па је почела да смета кајсији...и ето. Нема је више. Удовица која је волела руже је ћутала, данима. Није ни хранила дете. Мали је плакао, а она није марила. Вуцарала се још пар дана ту, унаоколо...Све руже по кући су венуле од небриге. Клинац је сам узео да једе. Жена која је волела руже је отишла да их сади на неком бољем месту. Сахрана је била мала и скромна. Малена војничина се играла играчкама.