Катастрофални бег

Заспим ти ја ноћас, преуморан, и обрем се у кошмару. То и није тако лоше, ваља помало страха у животу. И тако. Углавном, будим се ја, аларм зврнда, а ја му јебем све по листи. Звони и звони и звони...Нигде краја. И ништа, узмем ти ја полако и устанем. Лажем, није било полако, било је брзо. Скок из кревета, и облачење за минут. Умивање, доручак, све...Онда лагани кораци до станице и бус који одлази. Бесконачно стајање и долазак другог буса. Свађање са контролом и наставак пешачења на следећој станици. Затим, за промену, седох у воз и кренух у школу. Брже је, али никад не идем возом, јер никад не мож' да се поуздаш у њих. Некад ћеш доћи на време, а некад ћеш каснити два и по сата у школу. А такво кашњење је мало теже оправдати. Одем возом, стигнем на време, изађем и полако корачам по храпавом плочнику. Затим видим бус како наилази и уђем у њега. "Мрзи ме..."
Не идем у школу, идем до старе тврђаве, да седнем на клупу и прочитам новине. Ипак је пролећно јутро, тако лепо и сунчано. Излазим из буса, мрачне мисли ме обузимају док ме сунчеви зраци обасјавају...Улазим у подземни пролаз, не слутећи да је пут за пакао. Пар корака и погледи на масу безличних људи. Затим поглед на црну реку. Једно тридесет цигана је ушло у пролаз са леве стране. Остало ми је само пар корака до степеница, до спаса. А да бих дошао дотле, морам да пресечем њихову колону. Неки немир ми се увукао под кожу. Затим пар корака, провлачење поред њих и корак на степеништу. Спашен сам, добро је, помислих, а онда ме неко ухвати за руку. "Бато, имаш неки динар?", упитао ме је крупни циганин. "Немам ништа", рекох некако отресито, да сакријем страх. Затим ме опколише његови цигани. Њих једно десетак. Каже идемо, чврсто држећи ме за руку. Ходали смо полако ка мрачном делу тврђаве. Ка ћошку из ког нема излаза. Мислио сам ако завршим тамо да се више никада вратити нећу, па сам се сконцентрисао на бекство.
Рекао сам да имам паре, и полако скинуо торбу са рамена. Затим стегох дршку палице у торби и ударих главног палицом, маскираном торбом. Вилица пуче, а крв пљусну унаоколо. Затим прескочих неку клупу и кренух да трчим. Трчао сам и трчао, нису ме стигли. Застао сам на трен и извадио палицу из торбе. Трчао сам даље, и закачивши неку жену у ланеној хаљини, окренуо се. Затим сам ударио у нешто чврсто и пао. Погледао сам горе и угледао два полицајца из интервентне. До'ватили су ме и тукли и тукли гуменим палицама. Све је тако болело...Чак ми и смешно дошло то што ме туку на сред улице. Онда ме један подиже, други ми тутну моју палицу у руке и стави ранац на леђа и рече: "'Ај сад у школу и буди добар." Кренух у школу..."Добар дан, извините што касним, тукли су ме па нисам могао да стигнем." "У реду је, знам", зачу се нежни глас професорке, а ја седох на место у чуду...

Писано по сећању на ноћашњи сан.