Бол

Ово је мало дужи пост, ако немате времена или жеље, ни не почињите са читањем. Ето, написао сам причу и све што ми на души лежи. 

Једног тмурног дана сам се враћао из школе. Био је то гадан дан, препун лоших ствари. Маторци су се поново свађали. Добио сам кеца из математике. Вода ми је ушла у патике. И поврх свега, Марија ми се само благо осмехнула на моју необичну изјаву љубави. Чак је и Баки, мој папагај, почео да псује. Једном речју, лош дан. Ходао сам равно, трудећи се да у два корака пређем раздаљину између две беле линије које су се периодично појављивале на плочнику. Киша је лагано клизила, тек понека кап ту и тамо. Није било ветра. Ја мрзим ветар, он увек поквари кишу. Само мала, лепа кишица, плочник и ја. Пут у бездан. Пут кући. 

Ходао сам изгубљеног погледа у даљини, у високим зградама и скулптурама којима су биле украшене. Један тупи узвик, затетурах се и падох на плочник. Освестио сам се и погледао испред себе. На метар или два од мене је лежала једна прелепа девојка. Двадесет и нешто година, лепе зелене очи, равна кратка коса са шналицом у облику лептира и рупица на чарапи коју сам јој ја направио својом непажњом. Брзо сам устао и рекао: "Извини, нисам гледао куд идем", и подигао јој торбу. Лепим нежним гласом ми је рекла: "У реду је мали. Види шта си урадио", и показа ми рупицу на чарапи. А чарапе су скривале прелепе ножице. А оно "мали" ми дође некако тако слатко и лепо...Не знам, свидела ми се. Знао сам да немам никакве шансе код ње, ипак је она доста старија од мене и све, али опет - свидела ми се, баш. Ставих прљаву и ишврљану торбу на рамена, и упитах је да одемо на пиће, да бих се искупио. Желео сам да проведем још пар минута поред ње. Одбила је, рекавши да жури...

Тај један сусрет ми је улепшао дан, па недељу, и на крају месец. Растежући моје путовање кући, угледао сам је пред библиотеком. Осмех ми је заиграо на лицу, и пожурио сам к њој. Пар речи, један мали смешак, и кренусмо у кафић. Седели смо, необавезно ћаскали. Примећивала се разлика у годинама. Не толико физички, већ ментално, у начину размишљања. И даље ми се јако допадала. Ризиковао сам и пољубио је. Није се опирала. Сувише много сам пропустио у животу да бих дозволио себи да је пустим да оде тек тако. Пар корака, пар осмеха...И завршисмо у њеном стану. Студентска рупа, али је зрачила неком ученом елеганцијом. Не умем да објасним. Први пут са женом. Са богињом. Сваки дан после школе сам одлазио код ње. Било је лепо, летео сам. Умирао и рађао се поново, сваки пут...

Јутро је. Сунце се пробија кроз мрак. Ништа не видим, све је мутно. Покушавам да устанем, али не успевам. Зашто? Како? Бол у грудима...није ми дозвољавао да дишем. Кашљао сам. Погледао сам око себе - мрак. "У сандуку сам, јеботе!", прошапутах док сам долазио себи. Покушавао сам да изађем, није ишло. Тукао сам рукама и тукао...али биле су слабе, млитаве. Пробао сам ногама, и након безброј удараца, отворио сам га. Светло је било свуда, нисам могао да гледам. Уместо у сунце, гледао сам у своје крваве табане. Нешто ме је заболело, погледао сам. Велики рез се пружао по сред груди, лоше и у видној журби закрпљен. Болело је, као ђаво. Сишао сам са тог неког брода, и пао на пристаниште. Замало да паднем у море. Нико не би ни приметио. Кроз маглу сам видео рибара како вуче пуне мреже рибе и разних гамади. Ушао сам у неку колибу...и пао. Остао сам на топлој земљи једно време. Не знам колико, али довољно дуго да ми прсти утрну. Нека жена је нешто причала на шпанском, а ја се нисам мицао. Потом је отишла. Устао сам. Затетурао пар пута и одлутао даље. Ходао сам кроз неко лишће, гране. Дошао сам до неке напуштене плаже и угледао брод са кога сам изашао како се удаљава ка пучини. Онај огромни шав ме је болео ужасно. Хтео сам да крикнем, али нисам имао снаге. Само сам седео у песку.

Размишљао сам о нама. О сусрету, тачније, судару. Сећао се дана, ноћи које смо провели заједно. Питао се много ствари. Много питања, а одговора нигде. Где сам? Шта радим овде? Где је она? Откуд овај рез на мени? Шта се дешава? 

Вече је. Чују се жабе крекетуше и зрикавци. Гледам кроз прозор, поглед на море, палме...Неки чича је упалио тв. И појачао до краја. Сестра је улетела у собу, и љутито му одузела даљински. Звука није било, али сам на вестима видео онај брод са ког сам сишао...и о ком не знам ништа. Потрудио сам се да прочитам нешто - Ухапшене су четири особе...шверц и продаја људ...Ништа више нисам прочитао. Мутно ми све. Али полако сам склапао коцкице. Не знам како сам доспео на брод, ал' знам зашто имам рез на себи. Хтели су да ме продају у делове, тек сад капирам. Али из неког разлога нису стигли да ме распарчају, попут торте. Оставили за касније. Ужас ми прође испод коже и повратих по себи. "Нема везе, нема везе, нема везе...Добро си, добро си...", викала је једна сестра док је покушавала да ме смири. Сав сам се тресао. Боли, све ме боли...

Поправљао сам кравату пред огледалом. Добио сам солидну кинту за претрпљену бол и страх...Шавови су често пуцали током ових пар месеци, али ево сада сам потпуно здрав. Закопчао сам и последње дугме на капуту. Нисам желео да гледам ожиљак. Сетио сам се ње. Само на тренутак. Довољно. И онда ми пред очима прође наша шетња парком...и шналица коју видех на вестима. Не желим да знам. То је сада иза мене. Све је то иза мене. Изашао сам из болнице, ставио шешир на главу и...нестао.