Маглом кроз векове. Сео ја на бициклу, и отишао да јурим сосе. Младе, једре, ихх...видиш, имао сам један мали проблем. Кад год бих заспао, пробудио бих се негде другде. У почетку је било фино и узбудљиво...а онда сам почео да пијем брда кафе како бих остао у том неком свету, који ми се допао, још који тренутак. Али, увек на крају заспим и онда...оп, ето ме на неком мосту, хоћу да скочим. И дође неко фино чељаде са прелепим окицама и каже: "Марко, силази одатле сместа!" И ја сиђем, шта ћу. Не знам ни ко је Марко, ни ко је она, ни шта ћу на сред моста. Отишли смо кући, волела ме је. И онда бам, неки непријатан осећај влаге, и пробудим се везан, седећи на столици, сав крвав и изубијан. И наравно, мокар. Залише ме, да процветам, к'о цветић. Један огромни ћелави Мексиканац је нешто брбљао. Ни реч нисам разумео. После је други питао где су паре, а ја нисам знао о чему прича. Мада, већ сам навикао, опуштен сам постао у тако тим ситуацијама. Таман ми прислони пиштољ на чело, кад упадоше специјалци и ја остадох жив. Сад сам се звао Хуанес и био сам неки жестоки коцкар. Таман што сам купио неку нормалну одећу и ауто, наслоних главу и...Динг! Седим у авиону, поред терористе са педесет кила експлозива на себи. И још једно пар тона иза нас, у делу за пртљаг. Крене он нешто да ми вришти, евидентно дрогиран, а ја лепо падобран мени на леђа, шаку њему на образ, и одох да живим. Пар сати. Мрзео сам све то, више ми није било узбудљиво...Нисам успевао да склопим слику како је све почело, све док нисам срео мог доброг друга који је умро пре пар месеци.
"Хеј Јанко, јеси то ти човече?"
"Јесам, а ко си ти?"
"Ма ја сам Сале, твој ортак, човече. А црнац сам зато што...", и објасних му све укратко. Поверовао је.
"Извини Јанко, али ја сам чуо да си умро."
"Замало", рече он, "опаки су ти возови."
Упитах га да ми помогне, да сазна зашто ми се ово дешава? Рекао је да зна. Он зна, помислих. Како зна? Запалио је цигарету, и отпочео:
"Чуј мали, увалио си се у гадан сос. Потписао си пакт њим. Продао си му три четвртине душе да не би умро од тумора. Опак си ти трговац тада био, а види се сад... сада сваки дан умиреш од сна. Ставља те у тела душа које је већ узео. А теби не да мира...никад га нећеш ни имати. Продај, тако је најбоље."
"Не могу више овако, не могу. Продајем, нек узме све...само нек ме пусти да проживим још пар година, ову младост, па нек ради са мном шта хоће", рекох у једном даху, и осетих неко ослобођење. Баш сам слабић. И тако...возао сам једну сосу на бицикли док сам размишљао о свему томе. Мала душа, срећна што је ту.
0 коментара:
Постави коментар