Уљези

Данас је био још један од оних буђавих дана. Планирао сам да одем по књижицу у белом оделу, сав сређен и блистав. Али авај, ћале загубио негде бријаче, а фризерка не ради. Е да, а немам ни бело одело. Па сам морао да идем по књижицу сав никакав.Чупав, брадат, у некој гето одећи. Просто језив. И нервирао сам се због тога, поприлично. Улазим у школу, узимам књижицу, преправљам ортаку кечеве у двојке, стандардне ствари. Како сам лош кривотворник, ужасан. Нема везе, средићемо нешто. А затим, лепо и полако, у бус па код Нале. Нале је, иначе, моја добра другарица која не зна да прави палачинке, па онда сакупља друштво не би ли се ко смиловао и направио их. Углавном, кренусмо Неда и ја кући од Нале, а онда:

- Извините. Извините! Да вас питам, кад долази двојка? 

- Двојка овуда никада није ни пролазила.

И тако, док трепнеш, једна девојка са огромним плишаним медом и још један шунтави пар су нас пратили јер, ето баш ја идем на двојку. Јао, како сам се само забављао. Прво су се распитивали о нама. Тада сам глумио психопату. И допало ми се. Одмах ми је пао на памет онај хорор у коме водич одведе неке туристе у неко село и маскрира их, па прода органе. Није да ми није падала на памет та идеја. А кад нас је Неда напустила, тек онда су се забринули. Опширно сам им говорио о разбојничким бандама које имају професионалне "водиче" за привођење плена. Тај лик и његова девојка, иако сам им рекао моје име, су ме звали "дечко" или чак "господине" једном приликом кад су мислили да ћу да их опљачкам. Ех, како човек стекне поштовање према ономе чега се плаши. За секунд. А ја сам се ужасно забављао. Они, онако ужаснути, прате ме у стопу иако знају да мож' нешто да им се деси. Ал' једина светлост на крају тунела сам ја, па макар та светлост била труло-црвене боје. Колико су људи некад мали, страшно мали. Играјући се тако, дознао сам много ствари о њима. Сви су са Бановог брда, а она девојка са медом је кренула да поврати свог бившег, са којим је била две године, а  он наравно сад има нову девојку. А оно двоје су јој подршка. И пита она мене овако:
- Да ли би се ти обрадовао да ти бивша девојка дође и уради овако нешто?
- Не, наравно да не бих. Мене моје бивше мрзе, и тако и треба да буде. А кад бих видео бившу на мом кућном прагу у осам увече, по овој 'ладноћи, само бих констатовао да је луда и затворио врата. Тим пре што је прешла преко пола света, са Бановог брда дошла у Батајницу. Па где то има? То већ залази у дојам психопатске љубави. И ја бих је зато отерао у три пичке материне.
Јао бре, колику сам прашину подигао. Хтео сам да видим да л' је једна од оних себичних кучки које хоће неког шмокљана чим га нека друга добије. Нешто као да се бори за трофеј. И испаде да није она таква. Можда и јесте, само сам ја лош психолог. А затим, док су ми се врзмале разне психо мисли по глави, почео сам да их тренирам.
- 'Ајмо, брже мало, немој да ми заостајеш тамо. Јајца и кромпира, јајца и кромпира!
Како су слушали, као војска. А затим, знајући да иде бус, нагло сам нестао из ћошка и ушао у двојку. Двојка је кренула, а ја сам махао. И би ми некако жао. Па сам замолио возача да им отвори. И они су ми били захвални, видело се. А затим, не знам откуд ми то излете, ал' рекох  им да имају следећи бус за десет минута. Ако залутају, да знају. Изашли су, захваљујући се. Мукице мале. Их, бљутави укус доброте у устима. Бљак. Мораћу да га прекријем шлајмом чим изађем из аутобуса.