Можда. Одлазим, јер сам глуп. Бежим, јер сам ветар. Ти јеси права, ал' ја нисам прави. Ја немам ништа осим овог затупелог мозга. Нажалост, нисам ни богат ни леп. А можда сам само саможиви гад који воли да се игра са невиним душама које су случајно допале под његов плашт слатких лажи и ситних истина. Јебено. Јебено, заиста.
А ти си ту. Ока твоја два, сузе, осмех, расчупана коса. Све је ту. Све осим мене. Можда су у праву они који кажу да ћу заувек бити сам. Јебени кашаљ ме убија. Изапраћу вене содом бикарбоном и лимунтусом. И неће бити више отрова. Мог, твог, свакаквог. Чаша вина, лагана музика, а ја умирем. Кашљем, јер се смејем. Смејем се теби, тако блесавој. Лепа си, јеси. Баш си лепа, јебем ти матер. Јебига, изгледа да не могу без тебе. Чекаћу те, негде тамо преко. Сада бежим, и надам се да ћеш ми опростити. На минус десет срце ми се стегло. Не куца више. Са овим авионом одлазим ја, а остаје део моје душе. К'о да је имам на претек, па могу да се расипам. Ипак сам ја ситна душа. Да ли плачеш сада?
Некада, није довољно да будеш херој. Она жели више. Њој треба боље. Све што оста' од живота, ја бих дао за њу. То је мало, јако мало. Али, она разуме. Сада је можда љута на мене. Можда и није. Њена мала бела рука ће ме мазити по коси. Њене усне ће шапутати нешто лепо. А ја ћу је слушати одоздо. Да, ипак те волим.
I ja se zakasljem kada se smejem.:)
ОдговориИзбришиDivan tekst, zaista.