Проклетство украдене тоблероне

Признајем, украо сам тоблероне. И кајем се, грдно се кајем. Али, једноставно је била неодољива. Знаш, привукла ме је. Онако лепа, слатка, стоји у продавници мешовите робе и чека. Чека мене да је трошим, да је смажем. Једног дана, још док сам био клинац, указала ми се прилика да је држим, грицкам док се топи. Од тада ме мами, као сирене Одисеја. Нагризала ме, као нека шећерна болест.  И сломила ме је. Бејаше то зима лета господњег две хиљаде осме. Нестаде струје, и сви похиташе из школе право у продавницу мешовите робе. Зашто?  Зато што, ако нема струје, ни камере не раде. А ако камере не раде, могу да се почасте а да им нико не замери. Ја пођох, са неким парама које добих на непоштен начин. Кладио сам се Золом да неће добити два из мате. А он је, наравно, као и увек тврдио да добија двојку минимум. Увек се кладио и увек губио. Никад у средњој школи није добио два из мате, а увек се кладио изнова и изнова. Шта знам, ваљда је то била нека нада која га је држала. Уосталом боље да да мени паре, него да их потроши на колу. Пио је брда коле. А на сваком систематском су му говорили да је зрео за капелу. Но, да се ми вратимо на моје грдно сагрешење. И тако уђосмо нас двојица у безличној маси деце, мангупа, самопрокламованих хулигана и крупних машинских девојчица у продавницу мешовите робе. Прођосмо брзо погледом преко рафова и угледасмо је. Брате, она сија! Дођосмо до ње, а на њој - ЦЕНА! Замисли, таква дивота да се продаје. Јест' да сам имао кинту, ал' морао сам да је украдем. У инат оним злим трговцима, профитерима, макроима!  Један брз договор погледом и држао сам је уз себе. И Зола је нашао себи неку. Ал' није била као моја. Моја је била најлепша! Изађосмо, а она ми се смеши. Зове ме да згрешим. Одведох је иза ћошка и згреших. Свршено је! Осећај задовољства док са Золом размењујем искуства. Боже, како је добра била. Топила се, док сам је чврсто држао у рукама својим. А онда, ево сада, после четири године стигло ме је кајање. Ко не плати на мосту, плати на ћуприји. Сада немам пара, ал се крпим некако да бих имао да је купим. И сада сам сувише савестан да бих је украо. Ал' ниједна после ње ме није задовољила тако. Ниједна није била тако слатка. А ја горим од жеље да поново осетим ту сласт. А ово кајање је лажно. Тек сада видим. Због ње бих опет све, испочетка. Па макар горео у паклу.