Још један дан у Митомановом животу

"Bad boys, bad boys whatcha gonna...", аларм угашен, а ја привидно будан. Мада није да има неке разлике између сна и јаве у Митомановом животу. Устајем, и к'о и увек чукнем лакат о ивицу кревета. Лева рука одузета, а мене сувише мрзи да будем бесан на себе због истог јутра већ месецима. Волим да верујем да је то нека космичка сила. А и тај чудновато добар осећај дежа вија смирује. Даје осећај контроле над догађајима. А сви знају да Митоман воли да држи све конце у рукама. Силазим у дневни боравак, чукам излизано дугме за паљење на мојој крџи. У купатило, из купатила, у кухињу спремљен неки сендвич, сипано чоколадно млеко у шољу са лудим кравама коју сам добио од комшинице. Све стрпано на црвену тацну, по навици. Правац кауч, мало вртења  канала и поједен сендвич. А онда по навици повратак у кухињу по чоколадно млеко у шољи са лудим кравама, које увек заборавим. Таман се упалио крш. Пар еrror прозорчића, које никако да решим. К'о и увек, имам времена за туђе, ал' не и за своје. Отворен Фејсбук, са надом да ће се неко јавити, Вукајлија, са надом да ћу добити неку инспирацију, и у последње време Барутана, без наде али са потпуним осећајем слободе и моћи. Затим три сата којих се не сећам. Потом поглед на компјутерски сат. Ујебоотее 15 до 1. Опет касним. Три минута облачења, паковања свесака, избацивања мачка напоље...Потом брз поглед на зидни сат. Па на сат на телевизору. Не касним. Опет ми је она варка спасила живот. Сат на компјутеру сам наместио тако да жури седам минута. Спасоносних седам. Затим опет оно моје стандардно закуцавање. Поглед на сат, један, други, трећи. Јеботе, ала касним! Два минута трчања до станице. Затим задњих пар метара пређених достојанствено, без даха. Улазим у бус, испрскан до леђа. Мало досађивања комшиницама, чекање Млинка да дође, па у школу. Избацивање из аутобуса. Јебена контрола. Млинко има маркицу, ал' се солидарише са својим другом коме требају паре па не купује то чудо. У школи ништа ново. Оцене солидне, због добрих односа са професорима. И тако. Онда после три часа школовања, одлазак у шетњу. Било где. Па кући. 

- Откуд ти? Зар немаш шест часова? 

- Ма дош'о сам раније кево, пустили нас.

Ала Митоман лаже, за све паре. Ретки изваљују. Мало свађања са ћалетом, некако изкобељано објашњење за сваконоћно скитање. Срамота ме да тражим ћалету кинту, па вадим из црног фонда. Излазак са мном је увек непредвидив. Не знам дал ћу испунити очекивања. Увек излазим са неком другом. И никад ништа не буде. Јебига, не јебе леп него упоран. А Митоман је упоран. Шта да радим кад нисам леп. Повратак кући, невоље са кључем, смештање у кревет. Намештање околине. Два јастука под леђа и један за лакат. Палим мој сјајни лаптоп. Зовем га Топ одмиља. Он и Крџа су легенде. Отворена Балашевићева плеј листа, Барутана и нека туга у срцу. Пишем, пишем ал' ретко објављујем. Боље је тако. Затим опет она три сата којих се не сећам. А онда поглед на сат. Онај поред кревета, на телефону, на тевеу. Јеботе, већ је пола 4. Сад ће кева на пос'о, одо' да спавам. Опет аларм, девет је јебених сати. И опет проживљавам исти дан. Јебени дан мрмота. Никад се променити нећу. А и мрзи ме.