Рара Шимин

Рара Шимин је био један пропали Рус који је животарио у месту у ком сам био до моје треће године. Иако га се ја не сећам, чуо сам приче о њему, па ћу писати оно што знам. Дакле, Рара је био  скитница која се мотала по селу и радио је било какав посао за преноћиште и храну. Био је поштен, ал' сав прљав и зарастао у браду. Смуцао се и спавао којекуда од вајкада. Углавном, наша прича почиње од једног дана када је Рара дошао да пита за неки посао. Кеви је било жао да га одбије, а пошто је ћале био на фронту, дала му је да цепа дрва. А ја сам га се жестоко уплашио када је ушао у кућу да једе. И од тада, нисам могао очима да га видим. Другу децу су плашили бабарогама, а мене Раром. Ништа мене није плашило осим Раре. Кад су старији клинци хтели да ме отерају, само би рекли: Јанко, ено га Рара Шимин одведе маму. А ја сам им веровао јер су  били вишљи од мене и могли су да виде преко ограде. И трчао сам, да спасем моју маму. А кад би дотрчао кући, видео би маму како прави ручак ил' нешто слично. Да сам био паметан, не бих тој злој дечурлији веровао више. Ал' пошто сам живео у сталном страху од Раре, нисам могао а да не проверим те њихове тврдње. Сваки пут. И тако је то трајало. Под сталним притиском Раре, радио сам све што је тражено. Јеботе, ал' сам мрзео тог човека. Некада сам га мрзео, а сада кад га више нема, некако ми је постао драга успомена. Могу мислити како се осећао напаћени Рус док сам ја урлао и бежао од њега. Ем што је сам на свету, ем што сам му и ја стварао непријатности. Хвала Рара. Хвала јер можда сам због тебе бољи човек постао. И извини. Извини Рара, што нисам био фин.