Десперадос

Вртим се међу њима. Падам, посрћем. Пуцам, падају. Осећам барут како ми пали дланове. Осећам сваки милиметар дршке ножа. Гледам одсјај крви. Не осећам бол. Време као да је стало. Мислим о њој, мислим о цвећу. Питам се како сам доспео овде. Волео сам је. Волим је. Само нисам могао да јој кажем. Отишао сам. Ушао у таверну стотинама километара далеко и затекао њу. Прелепу, блиставу као некад. Гледао како јој неки дон лупа шамаре. То јој је био, вероватно, муж. Био, јер сам га на лицу места убио. Пришао полако, и мирно сасуо цео шанжер у њега. И сви су скочили. Буди ме светлост која се појавила однекуд. Пиштољ шкљоца, празан. Дршка ножа крвава,  а оштрице нигде. А они скачу као звери. Тучем, бијем, умирем. Не због олова, не због оштрица, него због њеног погледа препуног мржње. Живео сам лепо, умирем к'о човек. Људи као ја никада не дочекају старост. Избоден, упуцан, савладан. Светло, јебено светло је прејако. Тама, најцрња од свих. Узме ме у своју тамну кочију, небо прими боју твојих очију. Мрзим те проклета курво! Осећај незадовољства, јер знаш да је крај, а ти ниси залио цвеће. Откуд сад цвеће питаш се? Објаснићу ти. У својој соби имам ружу, крваво црвену. Испод те руже закопано је све оно никад изречено. Само жалим што нисам залио ружу, сумпорном киселином. Да изједе њу и све што она скрива, као што је туга моје срце изјела. Требало би да сам већ мртав, али нисам. Зашто? Можда чекају да залијем ружу. Покушавам да се померим, али руке не слушају. Покушавам да отворим очи, али капци се не дижу. Покушавам да нешто кажем, али давим се. Мртав сам. Чувајте ми ружу. Она зна. Она зна све.