Улазим у ринг. Полако, пун самопоуздања. Имам заказан меч живота, и то ни мање ни више него са њим. Слушам неке руске песме. Јаке, шуште у ушима и остају у глави. И он је ту. Мрачан, скривен, чека ме. Једно динг, и ето ме на поду. Оборен најбржим нокдауном у историји. Једва видљива црна сила ме је смождила. Мрак, свуда. Али ипак осећам, осећам задах малих душа које вичу, циче од среће док гледају моју труло-црвену крв. Нека их, играју се деца. Устајем, пипам по мраку. Налазим га. Удри!
Једном, двапут, само удри. Ударам, а он стоји и смеје се. Чујем тај болесни, страшни смех.Чему то?
Ја сам само мало, нејако дете за њега. Бол, незадрживи бол, и опет осећам тврди под на ребрима. Устајем, морам. Налазим нешто налик на столицу. Удри, удри јаче!
И опет под, опет бол, опет смех од кога се јежим. Месо је труло, али душа је вечна. Да ли је?
Дижем се. Утваре, снови, лудило, мрак. Полако подижем руку и показујем средњи прст. Прст са огромним ожиљком од удара секире.
- Нећу се предати, никада! Ти јеси јак. Ти јеси машина која меље све пред собом. Али ја ћу се борити са тобом. Ти си моја ветрењача. Јебени црни свете јебаћу те, вриштаћеш!
Dopada mi se ovo :)Može da se shvati na više načina :)
ОдговориИзбриши