Замишљен

Знаш онај осећај самоће, кад никог нема, кад си сам са собом и својим мислима? Е тада започиње борба неслућених размера. Најтежа. Човек је срећан док су други у близини. Потискује своје проблеме и решава туђе. Прича да не би мислио. Игнорише онај тихи глас који одзвања у ушима.

- "Лажи, лажи! Укради, уништи! Лепо је ружно. Добро је зло. Смрт је ослобођење..."

А када останеш сам? Тада није могуће игнорисати тај ужасавајући глас. Тада започиње епска борба. Лако је победити друге, треба победити себе. А борба са унутрашњим демонима није лака. Туку, шамарају. Шапућу, варају. Терају те да се суочиш са собом. Са унутрашњим истинама, дубоко закопаним. Што си дуже сам то је теже. Схваташ неке ствари које ниси желео да схватиш. Видиш колико си мизеран, мали. На крају се препустиш мислима. Луташ по катакомбама своје личности. Време стоји, тело укочено, а мисли изгубљене. И тако све док кева не дође с посла. Онда се тргнеш, успаваш демоне, заборавиш. Све је тако лепо и блиставо. Опет живиш у свом свету великих лажи и ситних истина. А они вребају, чекају да се вратиш.