Резиденција зла: Коначни обрачун

Долазим кући, уморан. Већ је девет сати. Једем и спремам се за одлучујућу битку са њима. Правац соба, лаптоп, информације. Брдо информација. Моје очи већ почињу да и обичне ствари исписују у бинарном коду. Ето, толико дуго сам пред компјутером. Четири ујутру, уморан сам, али не и савладан. Коначно спреман за битку. Коначно. Кратки починак. Затим, "Bad boys" и поново сам у свету крволочних немани. Осам и нешто је. Брзо облачење, затим, трк на станицу. Правац Политехничка. Тамо ће се одиграти окршај. А ја, као један од главешина, морам да будем на челу мале, али одабране војске, у борби против зла. Успут окупљам верну војску. Долазимо на бојно поље испијени, али спремни и одлучни. Говор, док војска пристиже. А онда: ЈУРИИИИШ!   СЛОБОДА ИЛИ СМРТ! 

Прва победа, и славље. Морал јачи него икад. А онда поглед у даљину. Долазе. Долазе хиљаде њих. Нападамо аждаје, страшније него икад. Много крви, много суза. Војска разбијена, туга у срцу. Нас пар је завршило у заробљеништву. Муке, тешке муке. Неки су пукли, нису издржали. Сви крцну, кад-тад. 

- Признајем, све признајем. Јесте, нисам ставио тачку на крају реченице на петој страни у тријест четвртом реду. И кајем се, грдно се кајем. Оооо свемоћна немани, молим те казни ме. Молим те! 

Готово је. Привид слободе. Мало окуражење. Правац друго бојиште. Најтежа битка тек долази, а ја сам рањен, растрзан и без војске. Само пар храбрих је остало уз мене. Јуриш, ударци, крв. Опет наша крв. Маре је пао, а затим и ја. Док лежим ошамућен на хладном патосу живота, видим да су се неки извукли. Божја помоћ, провиђење или нека игра судбине? Стварно не знам,  јер ми смо пали за слободу. Можда добијем постхумни орден, шта знам. Корачам улицама одавно мртав. Причам, смејем се. Све кроз маглу видим. Долазим кући. Девет је сати. Уморан, гладан. Падам у кревет, кома. Сутрадан лагано корачам док  моје лаковане ципеле сјаје победничким сјајем. Мртвачки бело одело, црна кравата и ватрен поглед. Улазим у Политехничку и узимам своју књижицу. Недовољан (1), пише. А ја никад поноснији нисам био. Часно сам погинуо у борби против тираније. Задовољан сам јер коначно личим на човека. Ошишан, обријан, чист и блистав. Јебена школа ме је упропастила. А онда кући, чека ме Барутана. Много мисли, много догађаја, много лудила за поделити са слободним људима. Макар  док ћале не види књижицу. Збогом онлајн свете, недостајаћеш ми. До скорог виђења здраво ми остај. Aко га уопште и буде.