Путовање у Лас Вегас

Први мај, зора. Сунце сија, добар дан за велику зајебанцију. Идемо у Неваду на језеро Tahoe, по договору. И тако кренусмо, петорица величанствених. Добро, нисмо баш били величанствени, ал' смо били кул. Кол'ко је то могуће. Ранчеви пуни. Пиће, 'рана, решетка за роштиљ, лопта, месо, и наравно еуфорично расположење. То задње сам понео ја. И пиће. А остатак екипе је понео остало. Када смо дошли на перон, рекоше нам да први воз за Лас Вегас креће тек у 9. Поглед на сат, кад оно, пола седам. 'Одма организација, и прелазак на неко ново игралиште недалеко од станице. Ехх, какав је осећај играти фудбал у пола седам ујутру. Неописив. Једини проблем смо имали са неким каналом. Они мајмуни из владе што су правили игралиште пред изборе, заборавили су да га ограде. Па смо увек слали малог Зокија по лопту. И тако. У 15 до 10 коначно је стигао Вестерн експрес. Стандардно кашњење од 45 минута. Улазимо у последњи вагон, на гурку. Јеботе, која је блеја оним Индијцима. Око мене три студенткиње, које су се такође запутиле на језеро Tahoe. Милина једна. Пун вагон млађаног света. Ми смо последњи који су успели да уђу у вагон. Ваљда због мене. Био сам ужасно симпатичан студенткињама. Што би рек'о Ђоле: "Никад нисам био момак око ког се диже ларма, али мислим да сам фаца и да имам неког шарма." Ни сам то не бих боље рекао. Углавном, после три сата чаврљања са секси студенткињама, стигли смо у Лас Вегас. Светлуцаво, све је светлуцаво. Лепо, фино, не мо'ш се изгубити к'о у нашем граду. Долазимо до аутобуске станице, кад не лези враже, отиш'о нам бус за језеро Tahoe пре пет минута. А следећи је за сат и нешто. Ништа, одлучили смо. Остајемо у Вегасу. Ортак, који је ту раније живео, наговара нас да пођемо на обалу реке Колорадо. И кренули смо. Препешачили цео град и стигли. С једне стране пешчана плажа, а с друге шума. Док прелазимо мост, ја га обележавам. Да се зна да сам био ту. Провлачећи се кроз руљу кампера, налазимо идеално место. Палимо роштиљ, и креће зајебанција. Убрзо сам угледао три најзгодније деве (да ли?) у свом животу. Након пар минута балављења, на инсистирање ови' мојих, пробијам лед. Не знам што, ал' ја сам увек био задужен за упознавање. Бокте, то му дође нешто к'о PR екипе. Углавном, сви су ту срећни и пијани. Једна од њих, она мала у плавим хеланкама (нисам им знао имена, ал сам их поделио по боји хеланки - розе, жута, плава) се пресвлачила пред нама. Видели смо јој тангице. Мали Зоки умало није пресвиснуо од шока. А онда су дошли напуцани момци који претендују на те младе даме, а ми смо се покупили и кренули назад. У повратку сам спавао на клупи на кеју. Никад боље нисам спавао. Потом сам видео рибу без бруса. А онда у оријент експрес, па назад за Београд. Нови Саде, очекуј ме следеће године! Следећи пут ћу бити спреман. Обећавам.