Малиша опрости

Градили смо кулу. Велику кулу на великој планини. Кулу познату као Нову Вавилонску. Много нас је трчало уз планину носећи тешко камење. Јурцали су људи, жене, деца, коњи, бикови, једном речју - сви.  Уз планину, низ планину. Људи су изгледали као мрави, јурцајући и покушавајући да што пре ураде оно због чега су дошли. Видети Бога, творца, и пљунути га због лоше судбине. Такав је човек, незахвалан. И Малишу су натерали да носи камен. Ћутао је. Увек је ћутао. Гледао како халапљиво једу, безобзирно прождиру душе малих људи. Био је тужан. Нико није веровао у постојање претходне куле. Милион и једно научно објашњење за различитост језика и култура је пронађено. Сви су веровали да ће успети ухватити Бога за браду. "Откуд знате да има браду?", често бих заједљиво упитао. Нису одговорали. Кула је расла. Кула је блистала на високој планини. Губила се у облацима. Били смо задивљени. Чак и ја, признајем. Али не и Малиша. Он је и даље ћутао и полако вукао камен уз планину. Много срећних људи, чији је јед прерастао у нешто велико и сјајно, кулу која води до Божијег срца, ногу и браде. Мали људи, мале душе које би само да пљуну Бога, баце камен или једноставно да га уједу за срце. Мисле да ће их то усрећити. Кула је висока, кула расте. Људи кличу, кула сјаји високо на небу. Скоро је готова. Још само дан-два, и готово. Белфагор је свратио да види како напредује све. Његова земља, његово масло. Бодрио их је, делио чоколадице деци, смејао се, пио... Први пут да сам Би-ја видео срећног. Некако ми било драго. Свечано је намештао шиљак на врху. Смешкао се попут политичара. Малиша је пуцнуо прстима. Кула се срушила. Гледао сам како је суза склизнула низ његово лице. Окренуо се и нестао.

Прочитај

Гори, гори!

Горело је. Све око мене је горело. Чуо се врисак. Ватра је гутала све пред собом. Болело је. Ватра ме је полако обузимала. Потрчао сам, вриштећи. Хтео сам напоље. А он ме не пушта. Никада, никада. Осуђен на читаву вечност у тами. У сени његових размишљања и дела. Заточен у вечним ватрама срца, мучен на хиљаду начина. Ударао сам и ударао по оковима тешким. Гребао по зидовима пламене тамнице. Плакао тихо, да он не чује. Урликао гласно, али нико није чуо. Само он. Време је пролазило, јачао сам. Пре неко вече сам успео да побегнем. Прогризао сам кроз црне зидове, протрчао кроз ватре, пролетео кроз мисли. Видео сам га, како дрема у старој фотељи. Забављао се куњајући уз неки филм. Било му је лепо. Обријан, мирисан, срећан. Све оно што ја нисам. Врхови моје дуге браде су још увек горели, док сам полако бос корачао према њему. Прошао сам поред њега, полако, тихо, као сена. Знам да немам пуно времена, помислих. Узео сам парче папира и записао пар редова. Пар редова који ће га можда пробудити једног дана. Пар редова које неће смети да погледа, јер ће знати да их није он писао. Пар редова који ће показати моју снагу. Преузећу власт једног дана. Умочио сам перо у мастило, и полако почео...Тек што сам написао пар редака, музика се заустави, а он се пробуди. Гневне очи су севнуле. Гледао ме је, презриво. Мој тамничар. Мој тамничар, добар човек. 

"Ниси смео да бежиш", рече полако, "Знаш да ћу те вратити назад, на још дубље и још горе место."

"Знам. Али сувише сам снажан. За који дан нећеш моћи да ме победиш. Ја сам ти."

"Знам ја то. Али ти и ја никада нећемо бити једно. Један ће владати, други ће плакати. Тако је било, и тако ће бити."

"Мислиш да ћеш заувек владати? Мислим да је време да погледаш у монитор свог лаптопа. Оставио сам ти поруку", рекох и насмејах се грозничаво.

Прочита наслов: "Како боли", и осети се пораженим. Гнев се појави, стегну песницу, и удари ме. Мене, свог нејаког брата. Затим ме одвуче у срце, у ком пламте најскривеније жеље, и закључа ме. Зазида ме леденим ветровима и прекри снеговима. А ватра у срцу је још увек тињала. Разум је победио, рече он. Затим погледа наслов писамцета откуцаног у тренутку његовог одсуства, и задрхта. А ја сам се смешио, ја сам чекао.

Прочитај

Да ли сам победио смрт?

"Ћао, Ди."

"Ћао и теби."

"Како је?"

"Ево добро је."

"Кул."

Отворио сам пиво. Било је млако. Сручио га у бездан. 

"Хеј Ди, је л' пијеш ти?" 

"Пијем, коцкам, убијам...ипак сам ја Ди, заборављаш?"

"Кул. На тренутак сам заборавио."

Она разнобојна психо светлост се пробијала кроз чудну шару на прозору. Било је кул. 

"Могао си да будеш у рају сада, знаш?"

"Знам Ди, знам. Ал' лепо ми је овде. Морао сам да се вратим."

Гледам низ степенице. Дугачке су. Оно светло ми заиста прија. Отворио сам пиво. Било је вруће. Испало ми је у бездан. Жедан сам.

"Лепо ти је овде?", рече испијајући моје пиво.

"Да", рекох  опуштено, не чудећи се  како се моје пиво вратило из бездана. Ипак је он Ди, помислих.

"Крећемо."

"Кул. Идемо Ди."

Полако смо кренули низ степенице. Доле је био мрак. Један мали паук је јурнуо ка светлости. Ди га је згазио. Кул.

Прочитај

Мртав - почетак повратка

Неке лепе ствари ми се дешавају ових дана. Можда ме и крене у животу, а можда опет све упропастим по обичају. Углавном, све је супер, само ја сам мртав. Не мртав-мртав, него се само понашам као мртвац. Зомби, тачније. Живот протиче поред мене, а ја седим, тачније лежим. Мој дан изгледа овако: Насилно буђење од стране неког од укућана (углавном се смењују по неком чудном шаблону). Потом устајем (сат времена након буђења). Онда чукнем ногом крџу, а ја одем у купатило. Док ја завршим, и крџа је спреман, и ето ме онлајн. Потом, идем да једем (сат времена након кевине критике вриштећим тоном). Једем и одлазим у школу (касним увек, ал' не сат времена). У школи седим, спавам, слушам, гледам. Тим редоследом. Потом се будим на седмом часу и крећем кући. Велико друштво имам, али преферирам да седнем у неки ћошак и да се изгубим у музици. Некад и заспим. Касније разменим пар речи на станици (док пола сата у просеку чекамо други бус) са Млинком који има исти проблем плус мртвачка безвољност. Онда дођем кући, пар речи са свима, повратим крв у жиле и вукући торбу за собом, некако пређем мучне степенице до собе. У собу уђем, затворим врата и не палећи светло бацим торбу на фотељу, и онда одем до кревета и упалим тв. Потом седим тако добрих пола сата. А од првог минута тог получасовног седења трудим се да смогнем снаге да устанем. Коначно, кад устанем, некако се распојасам и легнем у кревет. Укључим топ, и ето ме мало међу људима путем социјалних мрежа, итд...Људи од којих то не очекујеш вриште на тебе, а они од којих очекујеш да вриште су веома пријатни према теби. И тако сваки дан се улоге смењују. Погледам неки филм (тачније пола преспавам), куцам једном руком људима који ми се јаве, а нико се не јавља. Ал' ако се неко јави, ја му полако куцам. Мрмоте, најебаћеш! Него, није то поента овог поста. Није то, него олакшање сада, да не бих морао да плаћам психолога касније. Уместо да користим ноге за шетање, ја користим мозак. Пре неки дан сам на физичком урадио једва 25 слекова, од 30 тражених. А некада сам радио 3 серије по 50...Туга ме нека ухвати кад видим какав сам. И планирам да се пробудим, чекам пролеће. А можда се пробудим већ у фебруару (искрено се надам) А до тад остајем мртав. Можда и није толико лоше бити мртав. Осим што изгубите виталне функције тела и ума. А и социјалне вештине (уживо) вам веома отупе, док оне куцачке (живео интернет!) цветају. Дакле, мислим да је време да узмем своју торбу и кренем уз степениште. Ваљда ћу брзо стићи, 'ладно је тамо, не би требало дуго да се задржавам. 'Ајд у здравље.

Прочитај

Lacrimis - glava I (исечци)

Зубато зимско сунце се наметљиво пробијало кроз прозоре. Мрзела је то. Мрзела је сунце, срећне и  насмејане људе. Инспекторка Наташа Ковач. Награђивана, одликована, професионална. А сада само жена која мрзи цео свет. Ваљала се по кревету покушавајући да избегне прогањајуће сунце. Телефон је зазвонио. "Не опет", помислила је.

...

Испијено лице, рашчупана коса, пиџама. То нисам ја, мислила је. Приставила је кафу и пустила неку лагану музику. Склупчала се на кухињској столици држећи шољу вруће кафе. Мисли су јој одлутале, а кафа исклизнула из руку. Благо је крикнула, а затим стегла зубе, као милион пута до тад. Осетила је сузе у очима. Још једном помисли: "Ово нисам ја." Он је крив за све. Сероња.

...

"Имам нешто за тебе. Дакле, жртва је Марија Нађ, двадесет година. Отац Србин, мајка Мађарица, обоје покојни. На улици од своје петнаесте, више пута хапшена због проституције. То је све већ знаш, верујем, из досијеа. А сада да пређемо на моју магију. Дакле, једра и здрава девојка,  сексуални однос недавно пре смрти, што и није неко чудо с обзиром на посао којим се бавила. Смрт наступила услед великог губитка крви, тачније исечене су јој вене на рукама. Модрице незнатно изнад посекотина које су довеле до смрти, вероватно од везивања. Очи...њих нема. Уклоњене неспретно, вероватно неким шиљатим ножем или скалпелом. Отисака, семена, власи - ничег нема."

...

Брзо је окренула главу налево и видела добро познату руку са ожиљком преко средњег прста на њеном рамену. Задрхтала је.

"Хеј инспекторка, чујем да имамо нови случај."

"Имам нови случај."

...

Покуцала је и ушла, не чекајући одговор. Затекла је начелника како мирно испија своју кафу читајући нека документа. Кафа је мирисала лепо. На тренутак је застала, опијена мирисом. А затим журно рече:

"Извините што вас прекидам, али имам пар питања за вас."

"Знао сам да ћеш имати. Увек имаш", рече шеф полако окрећући странице прошаране печатима.

...

Јак ветар као да ју је секао на милион ситних делића, а она се трудила да одржи целину, себе и своје личности.  Стигла је кући, тргнувши се тек када је изашла из кола. Мисли су лутале, а она није била свесна тога. Помало растројено је покушавала да откључа врата. Није јој успевало. Напокон је ушла у свој топли дом. Њена кућа, њена слобода. Волела је то. Сипала је чашу вина и пустила неку лагану музику. "Ово нисам ја", дође јој још једном мисао лако попут лахора. Осмехнула се. "Ко зна? Можда позове, можда, можда", одзвањало је. Намрштила се и брзо отишла у кревет, необлачећи пиџаму.

Људи, прва глава је довршена, лекторисана (кол'ко тол'ко), а превод је у току. Кад (ако) завршим књигу захвалићу се једној особи без које ове две последње ставке не би биле могуће. А сада само једно мало: "Хвала Гаго." Одлучио сам да вам поглавља дајем на кашичицу, да не претерамо. Зато није читава глава објављена, него само мали делић. Коментаришите, изразите своје мишљење, баците критику...много би ми то значило. Узгред, ово је тест књига. Ако буде ваљала, писаћу и даље. Ако не, вратићу се овим кратким причама, јер ви тврдите да ваљају. И...хвала вам што ме подржавате. Фини сте. :)

Прочитај

Чисто ево мало као...срећан рођендан!

Она је лепа, она је црна. Она је мекана. Она је мала и опака. Она је матора. И њој је рођендан. А какав бих ја ружни пријатељ био када је не бих хвалио пред читавим светом? Како да јој објасним да у њеном оку искра једна, запали жито, и равницу, и куће, и компјутере, телефоне, све. Она игра на ветру, на високој гори, пред колибом снежном, окупана сунцем. И она лебди кроз ваздух, кроз мисли, кроз живот, кроз песме, кроз текстове, кроз каблове и даљине, кроз сне. Њена реч је тиха, њена реч је блага, старо је то искуство, стара је та глава. Често због ње, несвесно правим риме, приметих сада. Увек сам писао прозу, а кад видех тебе на прозору, како ме опако гледаш, почех да пишем стихове меке. Попут реке, пичиш ти кроз цветна поља и високе планине. Ништа те не брине. Тако и треба да буде увек, и да ми живиш дуго, дуго...скоро па заувек. Јеси стара, али имаш времена, полако малена, држи се, луд је ово свет. И можда устанем сутра у пет, само да бих онако полуслеп, додао још нешто овом тексту који пишем. Можда га целог обришем, па опет напишем...не знам. Желим да буде савршен. Јер једном се пуни толико година, једном се у те године залази, једном и никад више. Добро је, како може бити. А ти немој пити, и немој дуванити, па ћеш ми дуго, дуго мозак пити...и срце чувати. Желим да кажем, а да те не лажем, поприлично си кул. Ето, уз мене си научила и то. Да си ми ближе, где би ти крај био? Вероватно негде близу, јер ја сам смарач тешки. Фина ми буди, фина ми остај, ја спавати морам, а светло у кухињи и даље гори.

Прочитај

Vendeta

Сасвим полако сам корачао иза црних сенки. Пар мокрих кишобрана горе, пар блатњавих ципела доле. То је све. Једноставна сахрана једноставног човека који је знао компликоване ствари. Магарац је вукао тешка кола  горе, у маглу. На брду да почива, у свом миру, испод старог ораха. Богат човек, велики човек, а опет жели да буде сахрањен у родном крају. Сви простодушни људи из села, које је толико пута помогао, су корачали упоредо са грубим црним оделима и лакованим ципелама. Ћутали су. Сви су ћутали, једино је његов син јединац нешто гунђао на челу спровода. И тако, тако је то...почело. Сутрадан, у магловито јутро проткано језом, чуо се неки ужасни смех у вили која је некад припадала старој људини. Погледао сам кроз прозор моје собице, и видео његовог сина како се врти по кући у неком чудном заносу. Очи су му гореле, необуздано се смејао вичући: "Моје! Коначно мојеее!" Није ми се то допало. Нарочито не после двадесет година служења човеку који се никада није огрешио о мене. Подне, сунце се полако пробијало кроз маглу, а ја пришао и упитао: 

"Извините, гос'н, али зашто се толико веселите?" 

"Хајде прљаво сељаче, шта те се тиче...уосталом, верујем да ми твоје услуге неће више бити потребне. Отпуштен си." 

"Јесам ли?" 

"Јеси."

Добро, рекох и изађох напоље. Сунце је потпуно потиснуло маглу и облаке. Све што сам могао да видим је ведро небо, никад ведрије. "Разумем ја старино, све разумем", помислих. Продужио сам до моје кућице полако, веома полако. Ушао сам унутра, склонио огромну стару слику са зида, откуцао пар бројева и отворио метална врата. "Ниси ти био обичан човек стари, а нисам ни ја обичан возач", рекох излазећи напоље.Земља је шкрипала под чизмама, сунце ме је гледало одобравајући, а ја сам певушио. Певушио сам тихо, осећајући неке окове у грудима. Тешко сам дисао, бесно сам гледао. Ушао сам у вилу, запалио пљугу, и упутио се полако ка соби из које се чуло весело урликање. 

"Довиђења гос'н", рекох и уперих сјајну, никад коришћену, аутоматску пушку у њега. 

"Али...али, ја сам Његов син. Ја ћу трошити оно што је матори зарадио. Одлазим у Немачку. И ти ме нећеш спречити." 

"Твој отац је био добар човек. Ти си само мали црв у односу на њега."

"Стварно? Па лепо. Штета што није ту, зар не?", рече лудачки смејући се, "Уосталом, кажу да је отрован, зар не?"

Одговорила је сјајна аутоматска пушка, говорећи све оно што ја нисам могао да кажем од беса. Говорила је гласно, јасно и много. Остао је један метак у шанжеру. Изашао сам напоље. Сунце је сијало, земља је пуцкетала под војничком чизмом. Птице су полетеле.

Прочитај

Прост ток, комликован пренос

Одгледаш Ханибала Лектора, одеш, пишаш, вратиш се, гледаш мало скринсејвер како врти Земљу (има и код мене мрак да кажем у инат злим језицима), скинеш педесет ултимативно добрих позадина, поставиш да се смењују на седам минута и....да, седам ми дође као неки срећан број. Гледаш ту лепоту око себе, слушаш сат...тик-так...и онда сконташ да пишеш у погрешном лицу. Или погрешно лице ово пише, све зависи од угла гледања, посматрања, опажања, загледања  и зурења. Иначе, зурење у једну тачку по три сата није нормално, а мислим да ми се то управо десило. И онда ти ја тамо, кад оно међутим...Бацају бомбе, то раде терористи. Вести пиште, њиште, вриште, па мој сат не чујем лепо. Она плава тета каже да је неко подигао публику на ноге, а публика је била јако узбуђена. Чек, публика је проходала? Voila, велики напредак. Ускоро ће бити на нивоу трогодишњег детета. И онда гледам ружу у мојој соби, кева убацила "да јој не буде 'ладно"...како да јој буде 'ладно, то је цвет побогу...а кол'ка је, не би јој бојева муниција могла ништа, а камоли зима. Кад неко дође ја само кажем да је то канабис...нико ми не верује. Онда им понудим неки лист (има вишка, има вишка) да завију, а они кажу да не дувају овај, дуване. И тако. Гледам сунцокрете са заставама, бокте. Телевизија је чудо. Чудо које у мом свету (соби) има четири канала. Кад канали поплаве, онда нема слике, а тона има...увек шишти. Можда теби ово није занимљиво за читање, ал' је мени занимљиво за писање, зато слободно се окани овога, није ништа паметно. А и кад сам ја написао нешто паметно? Никад. Пишем ону књигу што отпочех...више од пола прве главе готово. Ал' то је све за сад људи. Мрзи ме да пишем сад то...полако, има времена. Знам да има вас који једва чекате да видите то и који верујете у мене, ал' јебига много је то детаља, треба све савршено уклопити. Не пише се књига преко ноћи (мада засад бих био пресрећан и поприлично добрим довршеним поглављем)...и тако. Сад је на ред дошла нека слика излазећег Сунца. Потрудићемо се да устанемо сутра. А можда и да се пробудимо. Мој сат и даље куца, време истиче. Поглед на доњи десни угао екрана - 0:00...лепо. Округло. То се иначе зове поноћ. Кунг Фу панда на зиду, јеботе! Имао неке постере у соби што скривају ону кутију са електричним жицама...ћале једном доватио и окречио собу, а постери нису низашта. Онда сам оно мало што је остало окренуо и ето, сад имам кунг фу панду. Реци, тучеш се са кунг фу пандом. Било би кул. А и он је офарбани медвед, тако да би те средио како год окренеш. Ал' би било кул. Оно као, боље тако да умреш него од рака, на пример. Моја опажања су до сад претходила незадрживој бујици мисли коју сам преносио овде, до сад. Сад само кажем лаку ноћ, и одем. А где ћу отићи, верујте, зависи од мене веома мало. 

Прочитај

Покорен

Бориш се. Окупатор на сопственој земљи. Дивље хорде журно миле твојом земљом, твојим небом. Палиш своје жито, да га не би њихови коњи ждрали, коњи који сеју смрт куд год да прођу. Немаш лице, немаш мира. Хладан ветар те шиба, шибају те тихи гробови. Трчиш по светој земљи, прогоњен прогонећи. Ветрењаче су свуда, а ти нападаш знањем носећи "Дон Кихота" испред себе. Удараш књигом, удараш и удараш и ништа се не дешава. Ништа. Окупатор на сопственом прагу, окупан у хладном зноју. И шта ти онда друго преостаје него да се побуниш. Чупаш гркљане, просипаш утробе, гребеш по тешкој земљи док ти сузе цуре у поноре вечности глуве. Време стаје, безлични јахачи су све ближе и ближе, а ти храбро стојиш. Време креће, они утрчавају у тебе, копља у утроби, ребра у зубима, смрт је лепа, смрт је блиска. Лица немају, господаре тобом, господаре твојом земљом. Чупаш зубе, вадиш очи, сечеш руке. Црна рупа тебе чека. Жито пламти, спаљени снови. Кунеш њих, кунеш себе. Удараш у нелица, плачеш крв. Купаш се у небу, а лица немаш. Исти су сви, окупатори клети. Мрзети, мрзети, мрзети. Чему та радост, тај пакостан смех? Жеље су твоје, твоје је небо. Ја сам доле, у понору дугом рањен тугом. Не тражи, не питај, не шапући. И онда бес, мач који сече црвене нити које те држе окованог на овом свету. Бес, ојачан једом, у катакомбама ропства дивља. И како онда? Како онда да се вратиш? Да будеш фин, добар? Једе те изнутра, увија простор, пакује машту...спрема те за полазак. Твоје небо је заузето, твоје реке су загађене, твој починак је кратак. Кажем убицо, и полако одлазим. Расут у комаде, искам мало правде. Правда долази. Да ли? Да ли? Хорде без лица и даље надиру. Моја земља, моје небо, све је твоје. Душе немаш, у оку се купаш.

Прочитај

Милионер из блата

Ушао сам у кафану. Облак дима, брдо непознатих лица, и нека скривена туга у веселој музици. За шанком је било неколико људи, а само један је био занимљив. Сео сам поред једног старца дуге густе беле браде. Држао је лулу, и избацивао димне сигнале попут северноамеричких индијанаца. Занимљив чов'а, помислих. Наручио сам по пиво њему и мени, и отпочео разговор. Није ишло. Каже он: "Видим, ти ил' си много усамљен ил' 'оћеш нешто од мене. Нико ме ништа не пита већ годинама. Ти си први после дужег времена..." Рекох: "Да, имам један предлог за тебе. Када онај одоздо дође по мене, хоћу да узмеш све што остане. Богат сам човек, а немам никога. А рак ме изједа. Нећу још дуго." "А ја сам сирома' и немам никога. И нема разлике, зар не? Ја сам чак срећнији од тебе." "Можда. Ти ово пиво више цениш. Добар си човек, видим...", и таман заустих да кажем још нешто кад ме он прекиде: "Јесам. Уосталом, види се...", и показа своје руке. Није имао шаке. "Шта ти се десило? ", упитах замишљено. "Оне ноћи када су ми осекли шаке...те ноћи сам постао добар човек.", рече уз незадржив смех. Смејао се дуго, дуго. Мени није било смешно. Питао сам ко му је осекао шаке? Зашто је то дозволио? А он је само рекао: "То је моје бреме. Жртва коју сам морао да поднесем." Наставио сам да га испитујем док ми на крају није све испричао: "Био сам пират, знаш. Сомалија, обале Африке, тако то. Украо сам новац од откупа за неког Француза. Десет милиона долара. Осекли су ми руке због крађе и бацили ме у море. Неким чудом сам се спасао, и ево ме сада овде, пијем са тобом." "Чек, чек...ти имаш десет милиона долара?!" "Тако је мали." "И живиш као просјак, смуцајући се по улици? Зашто?" "Да, живим тако. Живим тако јер сам добар човек. Рекох ти већ." "Могао би много бољи човек да будеш и са тим парама, знаш. Дати у добротворне сврхе, остатак уложити у неки сигуран посао..." "Добар човек не купује савест крвавим новцем. А ја сам добар човек.", затим се замисли па рече: "Хеј, шта кажеш да се договоримо нешто? Ти мени купиш још једно пиво, а ја теби дам број рачуна са десет милиона долара." Замислио сам се...и на крају рекох: "У реду. Ортак, дај још два пива овамо." Ујутру сам дао те паре за гладну децу Африке у његово име. Чак су му и подигли споменик, мислим. Сутрадан сам га потражио у оној кафани, није га било. Сваког дана сам га тражио, није га било. Испарио је, нестао у магли. И ја ћу ускоро. Врло ускоро. Дао сам све паре у добротворне сврхе...и даље нисам добар човек. Јебига, нисам.

Отишао сам доле, он је чекао. "И ти си добар човек", рече. Добар и још бољи заједно горе у паклу.

Прочитај