Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

09. новембар 2015.

Крај

Па, дошао је и тај дан. Време је да пустим Барутану у свемир. Желео сам да то буде на петогодишњицу блога, али и овај дан је добар као и сваки други. Не мора све да има неку симболику, сувише се оптерећујем тиме... Овде сам објавио скоро 900 постова, што је преко пола милиона речи и ето, сада завршавам своју причу. Милион написаних речи је, мислим, најверније мерило када си спреман да постанеш писац. Ја сам, када се све сабере, поприлично близу. То ме некако радује. 

Углавном, осећам да је време за неке нове, веће ствари. Да сву своју енергију усмерим на писање нечега што ће заиста имати смисла. А знајући себе и моменте које сам провео на Барутани, уколико не будем писао те речи или ћу полудети или написати нешто добро. Трећег нема. Што је избор који ћу врло радо прихватити. 

Било је овде свачега. И неостварених љубави, и беса, и борбе против неправде, и невиђене жеље за успехом... Овде сам одрастао, упознао неке сјајне људе, провео много лепих тренутака... Једино што ме је нервирало с времена на време је то што нисам могао овде баш да пишем о неким шкакљивим питањима, јер се током година повезао мој лик са овим делом и свако је почео да га чита... Људи који ме знају и који би то у неком тренутку можда искористили против мене на овај или онај начин. Но, јебеш то. Најчешће сам говорио шта сам хтео, чак и када су ми говорили да сам срање, да пишем ужасно лоше... Мени то никад није представљало неку отежавајућу околност, већ ме је неки инат увек терао напред... И то је океј. Реално, ако одустанеш након пар лоших речи, онда и не гориш баш неким нарочитим жаром...


Ако сам икада икога повредио речима на овом блогу, желео бих да зна да нисам хтео и да ми је жао. Много ствари сам у животу говорио и писао, а тек после бих схватио како звуче људима и да могу баш да повреде. То је баш срање. Радим на томе да то поправим. Судећи по најновијим извештајима, и не иде ми баш супер. Али биће боље једног дана.  

И тако. Мислио сам да ћу имати баш много шта да кажем на растанку.
Читајте Трансметрополитен. Пијте чајеве. Волите се. И ако вам се учини да би овај корпорационизам могао да падне, ангажујте се, сиротиња рачуна на вас. А ако си сиротиња, треба да радиш на томе да се извучеш. А кад се извучеш, постарај се и да извучеш што више осталих. Ако се будемо помагали, можда кроз пар деценија слика буде потпуно другачија. И тако. Одох да читам неку књигу. Будите сви океј.

Воли вас Митоман

8 коментара:

  1. Е јебига. Било је фино. Што има смисла јер си и ти фин. :Д У сваком случају, сети се праћке која затеже уназад. Биће све у реду, што рече мој друг/кум. :) Гуд лак ин а рил ворлд! <3

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Биће све у реду, што рече твој друг/кум. Тенкс мен :Д

      Избриши
  2. Одговори
    1. А знам, али обећавам да ћу ти слати неке моје будуће жврљотине. Хвала на подршци током свих ових година. Супер си Ди!

      п.с. Пратим твоју каријеру, само напред! :Д

      Избриши
  3. Издао си хардкор :D Само пиши, ја контам да си ти већ сада најбољи непознати писац, можда сад постанеш и познат, само немој да се поквариш.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Хардкор у срцу! Ајде бре, како неко може бити најбољи непознати писац? Ако си добар писац, онда је ваљда логично да будеш познат. :Д Ал' не бригај, радим на томе да постанем добар. И биће све то добро, ја да бих се покварио требаће нешто више од славе. :Д

      Избриши
    2. Објаснићу ти то једног дана, пошто више не свраћаш овде... Ствар је у томе да кад постанеш велики и јако познат, кад осетиш ту величину, онда почнеш да пишеш оно што публика воли да прочита од тебе, по некој инерцији, да би задржао ту славу, да не би био одбачен. Слава је покварена работа. Обично ти поједе ону истинску аутентичност и почнеш да шаблонизујеш. То је ствар људске природе, није толико на теби, али може се борити против тога, или отићи у илегалу, како ти воља :Д

      Избриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren