Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

05. новембар 2015.

Записи из поткровља вол 2

Гледао сам сада послове у великим компанијама... Нисам још увек ни близу да будем идеалан кандидат. Мислим, имам ја сад кинту и све, супер ми је, али некако, желим и то да пробам. Нећу цео живот да будем слободњак, хоћу да имам лепу каријеру. И тако. 

Пишем једну књижицу, требало би да буде готова до краја месеца. Мислим да ће бити пун погодак. Лансираћу је у свемир тамо негде око Нове године. И та Нова година... Већ сад знам да ћу је дочекати сам. Прошлу сам преспавао. Шта курац. Ниједну лепу Нову годину нисам имао у животу. Једном сам имао с ким да плешем и да се љубим, али ни то ми није учинило цело то вече мање лошим. Нешто увек недостаје.

Мислим да ми је то иста она одбојност коју имам према рођендану, јер никад се не осећам лепо када ми је рођендан. Исто тако и за Нову годину. Све то као да ми указује - време пролази, а ти не постижеш довољно. Бедак. Ова година, за сада, ми је сигурно била најуспешнија у животу. То је тако лепо... Али опет, не осећам се нешто остварено. Не знам шта треба да урадим да бих се осећао остварено. Можда ћу знати идуће године.

Могао сам можда и да нађем девојку, да лежимо и гледамо у плафон. Немам више ламперију, сада је ту гипс. Али свеједно, лепо је гледати и у плафон. Можеш видети разне облике ако пажљивије погледаш. Мој проблем је што се понекад свиђам са емоционално недозрелим особама. И те особе никада у свом животу нису изразиле лепу емоцију, па онда изражавају ружне, мислећи да је то исто. А мени је с годинама баш постало безвезе да трпим ружне емоције под изговором да скривају лепе. Ја теби нудим све. Ако ти мени не можеш понудити бар нешто, онда нема сврхе да уопште и разговарамо. 

Сестра ме смара да нађем девојку. Можда би и требало да нађем неку која воли да се хвали како има начитаног дечка, па да седим са њеним другарицама и слушам је како говори о најновијем роману Данијеле Стил. Је л' можеш да замислиш моје мртво лице сада? И тако, сваки дан, ради парчета меса. Или бежања од самоће. Шта год. То је апсолутно неприхватљиво. Видео сам скоро идеалну везу... У серији мр Робот, Тајрел Велик и његова жена. Јесу негативци, али бато... Савршена љубав и оданост до коске. Такво нешто је претешко наћи данас. 

Радим на томе да подигнем неке пријатеље са дна. Не радим то да бих се осећао као неки добар лик, него зато што заиста желим. Желим да им буде бољи живот. Некако, не могу да уживам у парама ако знам да су око мене људи који немају. Џаба то што сам их зарадио својим радом, чисто и поштено. 

Чујем да неки другари у крају причају о мени неке лепе ствари... Кажу - он има добру причу, зато и зарађује паре... Јесте, продајем добру причу. Али оног тренутка када продам причу, морам доставити квалитет, иначе та прича пада у воду, а и ја са њом. Дакле, можда нисам експерт за ово или оно, али моји радови јесу довољно добри да ти људи буду задовољни. А ако су они задовољни, задовољан сам и ја. И шта, као да их онда занима ко сам ја и шта заиста у животу радим. 

Искрено, да ја плаћам некога, болело би ме јаје да ли је бео, црн или жут, да ли је криминалац или доктор наука, да ли је педер или поп или певач, све док ми доставља квалитет за који плаћам. Али тако ти је то. Много ме нервира што огромна већина популације када види да некоме иде добро, почне да тражи рупе и разлоге зашто је тај обичан појединац успео, уместо да каже - он је успео, хајде да видим шта то ради, па да пробам и ја. Тако сам и ја доспео овде, гледајући шта успешни раде. А реално гледано, ово и није неки велики успех, ал' јебига. Лакше је кудити директоре него постати директор. Замисли будеш директор. То је тако јебена позиција. Ух, сад желим да будем директор. Да пробам да се носим са свим срањима које то место доноси. Могао бих да напишем записе из фотеље... И да се надовежем на Записе из мртвог дома. И да потпомогнем пад олигархије. 

То што си дошао на врх поштено, не значи да имаш права да газиш све остале. То ми је опасан шит, као, много сам радио да дођем до врха, а онда ћу да пишам по сиротињи, уместо да јој помогнем. И да нико не буде сиротиња. Не знам, људи су срање. Једино са мачорима знаш на чему си.  

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren