Емпиријски доказ

- Не знам шта да радим, рекла је, уколико не изгубим невиност кроз два дана, никада нећу моћи постати свештеница старе Емпирије. 

- Па зашто не пођеш са мном? Све се може уредити, рекао сам.

- Али... Занемари ме, пијана сам. 

- Да, пијана си. И вероватно желиш неког сјајног. Ја то могу обавити. 

- Па, не знам... Осећам се као да ће срце да ми експлодира.

- Не брини, то је све нормално. Осим тога, запитај се колико јако желиш да постанеш свештеница Емпирије?

- Желим... Више од свега. Добро, хајдемо. 

- Супер. Ходи на ову ливаду. 

Након што смо обоје доживели неке узвишене моменте телесних задовољстава, замолила ме је да објавим боговима да више није девица. Нисам знао како бих то учинио, па сам уперио киту ка небу и потом пола сата викао разна објашњења зашто би она требало да постане свештеница Емпирије. Богови су се смејали, осећао сам то. Али мој посао је био обављен. Легао сам поред ње и заспали смо. 

Када се пробудила, прва ствар коју је приметила јесте да смо голи. Обукла је своју хаљину у журби, па се још увек све видело, а она као да се и није пуно трудила да то сакрије. 

- Ми смо, дакле...?

- Јесмо, дакле. Ниси више девица. Богови су срећни.

- Ма који бре богови, јеси ли ти нормалан? Имам испит из старе Грчке, касним, а и где смо сад?

- Па на двеста метара од факултета, видећеш већ кад кренеш. И повуци ту хаљину, види ти се жбун. Жбуњена си. 

- Кретену.

Отрчала је ка факултету. Лепа мачка. Штета што није веровала у Емпирију. Емпирија је најлепша земља на овом свету, макар је била задњи пут када сам је посетио.