Моји дани су били готови. Печени. Нисам имао ништа што би ме извукло. Будућност ми није била светла и ја сам то знао. Свакога дана сам имао два важна циља. Први је био да тог дана, само тог дана, успем да се сачувам од тоталног лудила, а други је био да се свим силама опирем поривима да се бацим под воз, прережем си гркљан ножем за хлеб или једноставно скочим са неке повисоке зграде. Радио сам на градилишту и сваки дан је био тежак. Не мислим на обичан рад, увек сам знао како да професионално забушавам, већ на моје отежало стање.
Седео бих на скели, негде око трећег спрата, и гледао доле. Девојке. Неке од тих девојака сам познавао. Већина их је окретала главу правећи се да ме не познају. То је било тужно. Али једна ствар о којој сам константно размишљао су била њихова тела. Гледаш, и прво иду глежњеви, лепи листови, океј колена, па сјајне бутине и још боље парче гузице... Узак струк, лепа леђа и, понекад, чупава коса од које су ми сузе знале кренути. "Тако је лепо," рекао бих, и наставио да плачем, можда, ето, зашто што такве девојке нису биле за мене. Та тела су била предивна. То ме је одржавало у животу. Свакога дана се нисам бацао под воз на путу до градилишта и нисам се у паузи секао ножем умрљаним паштетом и нисам се бацао са зграде на којој смо радили. То је био успех. Оно што је било још теже од опирања тим жељама био је задатак да се сачувам од лудила, и мислим да сам ту битку почео да губим. Прво сам почео страшно много да разговарам са собом. Сви су говорили да је то знак здравог разума, али ја сам већ тада почео да губим додир са реалношћу. Често нисам знао где сам ни шта радим када бих се освестио из транса.
Једном је пролазила прелепа девојка поред, малена, али заиста компактно лепа. Насмешила ми се. Накезио сам се и викнуо - хеј, девојко, чекај ме ту! Када сам сишао са скеле, стварно је била ту. Позвао сам је на кафу. Пристала је. Сјајно. Пар дана касније сам дао отказ на градилишту и нисам више размишљао, није ме било брига да ли сам полудео, било је тако сјајно... Желео сам да живим, и могао сам да стојим на станици и гледам у воз како долази, без страха да ћу се бацити истог трена под њега. Секс је био сјајан. Дане смо проводили у мом стану, било је баш добро. Мислим, баш добро. Умро бих за њу.
Пар дана касније су нам у стан упала два маскирана типа. Један ме је ударио пиштољем. Када сам се освестио, био сам везан, са двоцевком у устима. Мањи, мршав тип са маском крокодила ми се обратио - "Не померај се. Уколико се помериш, мозак ће ти се пресликати на овај зид иза... Слушај. Знамо да си богат. И ми само хоћемо те паре. Имамо твоју девојку. Уколико треба, раскомадаћемо је. Али даћеш нам те паре."
Успаничио сам се мало. Али нисам смео да се померим. Полагано сам климнуо главом. Други, такође мали и мршав тип ми је принео папир и оловку. Записао сам им где је. Брзо су га пронашли. Тако је то када не чуваш паре у банци.
"Да га оставимо овако?", питао је мали мршави пацов са маском анђела.
"Наравно, што да не", одговорио је крокодил.
"Хеј, слушај! Узећемо и девојку, за сваки случај", добацио ми је крокодил.
Онда сам је видео. Била је крвава по лицу, ништа много, али... Била је крвава. Моја девојка. Мрзео сам их. Мрзео сам их до краја света и назад због тога што су повредили њу... И желео сам их мртве. Више од свега икада.
Она ме је само погледала, помало хладно, чинило се као да каже - готово је са нама, јебига, сјебали су нас. Онда су отишли, вукући је за косу.
Одмах сам почео да се рвем са механизмом за опаљивање. Можда нисам могао да се баш ослободим, али сам могао да преживим. Тако сам размишљао. Ионако бих могао умрети од жеђи овде, нико ме никада није посећивао. Цимао сам - напред, назад, напред, назад. У страну. Одједном, двоцевка је опалила. Бол је био ужасан. Желео сам да вриштим, али цео десни образ ми је био откинут. Зуби су углавном остали на својим местима. Почео сам да врдам зглобовима и након много крви, успео сам да извучем једну руку. Ослободио сам се. Осећао сам се као херој. Спасићу је. Закрпиће ме. Волећемо се до краја живота и бићемо срећни.
Узео сам двоцевку и истрчао из собе. У кухињи су седели они, који су наводно отишли, и она, са њима, смејући се некој глупој шали у тренутку када сам ушао.
- Хеј, овај те је провалио - рекао је крокодил.
- Ћути будало, одговорила је она.
- Зашто нисте отишли? - упитао сам мирно држећи пушку уперену у њих.
- Па, искрено, чекали смо да се убијеш.
Повукао сам обарач. Ништа се није десило. Анђео је пришао и разнео ми мозак. Тако то бива када ти живот није Холивудски филм.
Onaj Mitoman. Svaka čast.
ОдговориИзбришиТанкс ман.
Избриши