Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

25. август 2015.

Зашто се овакве ствари увек дешавају мени?

Седео сам на столици и слушао неку страшно опаку песму на радију. Испред мене су лежале стотине пословних белешки, а ја нисам био спреман да се позабавим са њима. Било је сунчано и лепо и много је светла долазило до моје собе. Иако сам био сам у соби, неко ме је куцнуо по рамену. Пре него што сам се уплашио, махинално сам се окренуо. Био је то мој мали ђаво, вероватно је дошао да ме убије. Био је опако ружан и из плавих уста су му цуриле бале у сваком тренутку.

- Шта хоћеш?!
- Дошао сам да те убијем.
- Дај брате, одјеби. 
- А не могу брате, морам да те убијем. 
- А што брате?
- Па наређења су наређења. И ти испуњаваш шта ти се тражи на послу...
- Па да, али ја сам новинар, оно као, пишем, не убијам људе. 
- Да, али ја сам мали плави ђаво, то ми је посао, шта ја ту могу, нисам ја бирао, уосталом, знаш каква је криза, мора нешто да се ради, а и шта ја једем говна овде с тобом, што те лепо не звекнем и ћао, мирна Бачка, све кул, разу...
- Ма бежи бре тамо, кога ти да убијеш?! Немаш моју сагласност и готово! 
- Шта ће ми твоја сагласност? Ахахахах, ала си пглу.
- Извини шмекеру, шта, као, неће те гристи савест ако ти не будем дао сагласност? Знамо се сто година, не једи говна. 
- Па доброоо бре, можда мало, али шта ћеш, све у рок службе. 
- Мрш, папкаре један, мислио сам да ми будеш кум! 
- Стварно? - рече плави ђаво и сузица му се заискри у оку. 
- Стварно, рекох ја. 

Недељу дана касније сам се венчавао са дебелом жутом историчарком уметности, мали плави ђаво ми је био кум и за ту прилику се постарао да изгледа пристојно, носио је одело и није балавио и наздравио је са званицама, говорећи оним његовим храпавим гласом из пакла тако лепе ствари које нам жели у будућности, разнежен до бола. Можда сам био ожењен, али сам такође и био жив, тако да су ствари функционисале поприлично добро за мене. Плус сам имао везу у паклу, што и није тако лоше за типа као што сам ја. Оно као, зар не иду сви писци у пакао? 

- Шта све човек мора да учини како би купио још који минут на овом свету, рекох замишљено и запалих цигарету. Нека страшно опака песма је ишла на радију.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren