О изгорелима

Седим за столом и гледам је у очи. Она ме примети, преврне очима и наспе си још једно пиће. Устанем, тетурам, не од пића, већ од глади, и запутим се за њен сто.

- Извини, имаш неки динар?

- Имам. Али ти не дам. 

- Океј. Могу ли да седнем овде са тобом?

- Не, не можеш.

Седнем. Солидна је мачка. Она има тридесет, а ја двадесет и пет. Има добре ноге, носи неку уску хаљину. Ја сам у старом поцепаном капуту. Морам да га носим и лети, јер ће ми га украсти олош. А и ноћу некад буде хладно. 

- Дај бре, купи ми нешто да једем.

- Нећу. Нисам више твоја жена Адолфе. 

- Знам да ниси Миро. Нисам ти тражио да ме јебеш, већ да ме нахраниш.

- Боже сачувај. Ниси се променио нимало. 

- Ти јеси. Пијеш као бесна и сисе почињу да ти висе. У тридесетој.

- Ма јеби се, дебилу!

Седимо и гледамо се. Прљав сам, имам ретку браду и воденаст поглед. И она има тај исти поглед. Али је лепа и чиста. Убија нешто у себи пићем. Обоје знамо шта. Одједном, шчепа ме за крагну и пољуби. Сцена изгледа ужасно, пијаница љуби скитницу. Али нама је тако лепо. Иако немам снаге, одвуче ме до тоалета и седне на мене. Мало поседимо, па се помиримо са чињеницом да нисмо више способни ни да се јебемо. Извуче ме напоље, плати рачун и пођемо у шетњу. Ја и даље једва идем црном земљом. Она шета мачкасто, у штиклама. Иако је страшно пијана. Онда угледамо човека у оделу како закључава ауто и креће ка бару. 

Она повиче - хеј, господине, извините! Човек стане. Гледа је заинтересовано. Ја се затетурам и паднем. Лежим у бари. Прилази му и каже - желите ли да проведете угодно вече са мном?

Он се насмеје, одмери је од главе до пете, и каже - не хвала. 

Она се насмеје такође и каже - у реду. Мада ја заиста не радим то. 

- Не не, верујем вам госпођице - одговара мушкарац. 

Затим она извуче мали нож и забоде га у човека у оделу. Једном, други, трећи пут. Човек пада без речи. Онда га шутне у главу. Па у стомак. Човек се више не помера. Можда је чак и мртав. Узима му новчаник и сат. Затим прилази мени, баца ми нешто пара и каже - види шта сам морала да урадим због тебе. 

- Ниси морала због мене Миро - кажем полако. 

Мало ми дрхти глас, али настављам - Ниси морала ни оног таксисту онда да убијеш. Вратио бих му паре. 

- Можда... Али шта ћу кад те волим. 

Сагне се и пољуби ме у чело. Гледа ме сетним погледом. Гледам и ја њу. Па онда крене низ улицу, мачкасто, ногу пред ногу. 

- Волим и ја тебе. Видимо се Миро! У нашем граду. На пролеће!

- Видимо се Адолфе. И Адолфе... Име ти је срање.  

Слични текстови:

• Сунце није срећа Седим у стриптиз бару и то се чини сасвим природно, осим што није. Моја жена ће се за пет минута појавити на тој сцени, обгрлити шипку и измамити бале и паре од свих ових уморних филозофа радничке класе. Узмем још један цуг… Прочитај
• О храбрим делима адолесцената и оних који то нису Моје име је ВААСАНАКАМИИИИИ и припадник сам племена чије име не бисте могли да изговорите. Живим, наравно, у прашуми. Волим да ловим. И да хватам девојке за груди. Код нас то није ништа безобразно - свако воли да пипне нешт… Прочитај
• О маслачку Аншалузи Мартишер је био најлепше цвеће на једној од ливада скривеним од погледа великог града. Цвеће је био, јер је у једној од битака које су купиле сада већ читав век постојања старих зграда, тргова и улица, погинуо. Тач… Прочитај
• О добротвору Клинац је седео у ћошку и склапао Рубикову коцку. Коцкица је била толико мала да је једва видео. Био је ћорав. Али је и даље упорно вртео. Нека се песма разлегала кроз оронулу зградицу. У ходнику је седео физикалац и лагано… Прочитај
• О тананој мелодији црвене боје Лука Маршалов је био један од оних несрећних типова који се роде на дну и ту и остану, заувек. Имао је сада већ четрдесет година и био је солидно грађен, са блиставим осмехом и вишеструко ломљеним носом који као да више ниј… Прочитај