Када сам напунио четири године, мајка ми је рекла да идемо да изаберем мачку. Волео сам мачке много, увек су чиниле да се осећам добро. Када сам угледао шест слепих мачића, насмејао сам се, онако како само болешљиви клинац од четири године може. Сви су изгледали некако исто, а одабир мачета је била највећа одговорност коју сам икада имао, па сам се мало уплашио. Шта ако изаберем погрешно? Онда сам угледао једно сиво маче, подаље од осталих. Када сам кренуо да га помазим, он је поносно фркнуо на мене, иако је био скроз мали и слеп. Схватао сам да смо некако повезани, али нисам знао како. Рекао сам мами - узећемо овога.
Мој мачор Радашин је много порастао од тад. Напунио је шест година пре неки дан. Мама ми је рекла да смо се договорили да му рођендан буде првог јула, јер се лако памти, а и отприлике се тад родио. Цео живот је био незгодног карактера и увек се тукао. Није имао два зуба, један му је био окрњен, реп му је био крив, јер га је сломио негде, а и једно уво му је било оборено, јер је толико пута било поцепано да није могло више усправно да стоји. Стално су му ишле сузе на лево око, јер је оштетио негде сузни канал. Упркос свему, био је сјајан мачор. Баш ме је волео. Волео сам и ја њега.
Држао сам га у рукама када су њихови војници ушли у село. Видео сам мајку како покушава да ме дохвати. Неки човек је шчепао за косу и одвукао ка кући. Жене су вриштале свуда, а старци су или ћутали или молили за милост. Деца су бежала. Ја сам само стајао тамо и гледао шта се дешава. Ништа нисам разумео и нисам осећао страх. Не знам зашто. Неки човек са великом брадом и косом ме је ухватио и однео мене и Радашина у неку оставу испод степеништа.
Унутра је било мрачно и ниско, нисам могао да се усправим. Радашин ме је чувао и није престајао да преде. Били смо заједно у овоме. То је чинило да се осећам добро.
Спавали смо и будили се на истом буђавом месту. Ваздух је био загушљив, скоро ништа нисам могао да видим, а пошто смо и мачор и ја какили у једном углу, било је још мање места за седење. Сваког јутра сам добијао тањир куване траве коју сам јео, иако није било неког смисла у томе. Радашин није добијао ништа. Гледао сам га како полако умире од глади.
Понекад је долазио човек са великом брадом и косом и извлачио ме из затвора. Тукао ме је и псовао. Онда би дошао неки ћелави човек и рекао му да ме остави на миру, па би ме он бацио назад у мрак. Тако је било скоро сваки дан. Знао сам да морам нешто учинити. Једном, док ме је тукао, сам успео да ухватим виљушку са стола. Мој мачор је скапавао од глади. Када ме је бацио под степениште, био сам спреман. Изуо сам папучу и загризао је. Онда сам виљушком одвалио средњи прст леве руке. Потом сам замотао рану и прст бацио мачору. Мало је живнуо и почео да једе.
Сутрадан ме је ћелави човек извео напоље и рекао да ћу ја, као син непријатељског генерала, бити одведен на размену тог поподнева. Нико ме није питао шта ми је са руком. Али ме је чупави брадати човек погледао и насмешио се. Схватио сам да ће бити размене, али да ја вероватно нећу бити тамо. Када су дошли по мене, мачора сам сакрио под мајицу и потрчао. Потрчали су за мном. Наравно, није им било потребно пуно да стигну слабашног дечака. Али ипак сам успео да стигнем до врата. Спустио сам Радашина и он је отрчао. Викнуо сам - немој више да се тучеш! Живи дуго! Онда сам га изгубио из вида. Он је борац. Ја нисам. Слаби клинци не постају хероји баш често. Насмешио сам се задовољно и пошао на размену.
0 коментара:
Постави коментар