Последњи човек на свету је седео у својој столици и гледао у наговештај сунца које би требало да се ускоро појави на хоризонту. Онда је неко покуцао на прозор. Сто за којим је седео последњи човек на свету није био у приземљу. Човек се уплашио, али се ипак окренуо. Тамо није било никога, само кутија таблета. Последњи човек на свету се тако жестоко дрогирао да му је на крају додељен женски надзорник за условну, па су се множили и напунили земљу...
У ствари, он је имао жену и није уопште био последњи човек на свету, већ најобичнија кретенчина која је продала и телевизор за сопствену сахрану... И док је његова брижна женица покушавала да га оживи љубећи му балава уста, он је гледао у наговештај сунца и питао се зашто је баш он остао? Где су сви отишли? Последњи човек на свету...
У ствари, његова жена је одувек желела да буде херој, а била је хероина, и она је изазвала целу ту збрку наговоривши га да продају клинца и телевизор и да оду на неко лепше место... Њу није одмах ударило као њега, она је још увек била свесна док је он тонуо у кому... А клинац се смејао код свог новог тате...
Тачније, клинац је имао врло битну улогу у њиховим судбинама. Он се родио ван брака, и вероватно је био потомак Сатане, а имао је тако лепе плаве очи да су његови родитељи, иако су се мрзели док су били при чистој памети и здравој свести, одлучили да остану заједно. И зато су и завршили ту где јесу, јер да није било њега, одавно би се они растали...
И тако се та прича завршава. Ланац кривице може ићи до праскозорја историје, али то опет ништа не би променило. Уосталом, као да је важно... Последњи човек на свету је имао седамдесет и шест година и држао је клинца који је узроковао смак света само једним својим осмехом... И то је било то.
0 коментара:
Постави коментар