Дани су пуни црне тишине
иако је наизглед све у реду.
Немам времена за размишљање.
А тако желим.
Желим да размислим о свему што се издешавало.
Желим да средим главу,
да ми не искачу насумичне мисли у сред решавање неких других,
тренутно битнијих питања.
Сјебан сам.
У недељу ће све бити готово.
Али то не значи ништа.
Од понедељка почиње нека друга прича.
И опет немам времена.
Јеботе,
да ли је могуће да неко толико нема времена?
Сад ми пред очи долазе студенски дани.
Брате, пре само годину дана
сам седео у кафићу,
по цео дан,
безбрижан,
сви су нас знали горе,
и време није играло никакву улогу уопште...
Имао предавања или не,
сваког дана сам био око девет или десет на факултету.
Ако не бих срео никог познатог,
седео бих испред.
Понекад сатима.
Али увек би наишао неко.
И онда бисмо отишли на кафу.
Па би се неко други јавио.
Завршио бих на другом крају града.
Па бих се вратио да читам књигу на неком предавању.
Онда бих отишао кући,
у предграђе,
на ручак.
Како је студирање било добро.
Јебено најбоље.
Прва година ми је била најбоља.
Јутро.
Нас троје или четворо седимо и пијемо кафу.
Скоро сви носе нешто од синоћ.
Мој дукс мирише на пороке.
Ни остали нису бољи.
Не видимо на очи,
али ту смо,
срећнији него икад,
причамо шта се издешавало коме.
Неко је кресао на Калемегдану на минус 4.
Неко је трчао го по Славији.
Неко је пијан заскочио особље за шанком.
И тако скоро сваког дана.
Ствари су се дешавале.
После су се ствари смириле.
Јебига,
сви смо завршили у неким дугим везама.
Нисам сигуран да ли је то била добра или лоша ствар за све нас.
Али живот је тада био до јаја.
То је сигурно.
Биће и сад,
чим ухватим мало времена.
Јебено време,
иде пребрзо.
0 коментара:
Постави коментар