Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

01. јул 2015.

Зашто је чудно што не пљачкам пумпе

Седим, слушам Паваротија, какав је то брадоња био... Некако, ако бих бирао саундтрак за мој живот, узео бих њега, да ствари увек буду узвишене. Када ходам. Када приносим чашу устима. Чак и када седим на вц шољи. Увек. Узвишено. Предивно. Осунчано. 

С друге стране, гледам људе око себе - јеботе, који су то менталци. Ја сам мислио да сам ја луд и поприлично грешан, али испада некако, кад погледам око себе, да сам малтене светац. Онај ореол ми виси над главом. А да се разумемо, обичан сам папак, свашта сам у животу радио и свашта планирам да радим, мислим углавном само на своје дупе и често се осећам баш као грешник, онај најцрњи, јер не умем са емоцијама и тим стварима да се бавим како би требало. Али...

Кру' ти јебем, ово је хаос. Онај папак хоће да опљачка пумпу са "другарима". Она чупава главата је шизофреничар, свако вече покушава да убије мужа, овај сваку ноћ мора да се туче да би дошао до телефона и звао полицију. У болници је неће, ћерку боли уво, а мини клинац научио да брине о себи и зна већ како да изађе кроз прозор кад пригусти. Овај 'вамо се разводи јер му се жена четовала са бившим, а његова мама хоће да је убије, за праве. И он хоће, ако му не да клинца. Ја бих клинца метнуо међу вештачке родитеље, јер му биолошки нису баш погодни. Можда га воле, али нису баш погодни. С друге стране, она тамо има троје деце која доручку у један поподне, јер има двеста кила и мрзи је да им прави било шта пре подне. Деца запуштена, јадна, а она на фејсу меће статусе. Нека друга има лутке, три одрасле особе које контролише како жели, јер је увек било важно да буде "како тета каже". Уништила им животе, али нико ништа не сме да каже. Листа се отеже и отеже. Нигде краја. И сви се дрогирају. Млади се убише ексерима, спидом, бенсединима и осталим помагалима. Стари шибају ракију и остале дестилате. Они средњи шибају разне лекове, шмрље и брље свих врста. Сви у курац!

Ја само седим, зачуђеног лица које у суштини говори - шта који курац?! и покушавам да схватим када су сви ти људи успели да сјебу своје животе. Не иде ми баш, никако да докучим моменат када су ствари пошле наопако.  Ја сам успео свој живот да доведем на један фин ниво почетком ове године. И сада је кул. Само... Тек недавно сам схватио да ми је тај напредак донео више непријатеља него пријатеља. Пази, живим полу-нормално, са тенденцијом да живим нормално за неке две године, а већ ме многи људи не воле. Као, види га, сероња, зашто њему да иде, а мени не? Ја разумем такав став, али јебига, снађите се Ковиљке, снађите се. 

И тако, ја сам умро да стигнем овде негде, што је отприлике тек неки први степеник изнад земље, и тек сад капирам да више нисам најгори тип у овом крају. Нико више не прича о мени због овога или онога. Сада се само понекад злоћудно запитају откуд нам паре да мрву боље живимо него пре. И то је океј. Али је и тужно. Пред мојим очима се одвија пропадање друштва, целокупног насеља, а ја не могу ништа да учиним. Мислим, могао бих, али ме боли патка. Сви ти људи су у неком сивилу, нико више ни не покушава да исплива. Некима сам пружао руку, али су је они одбијали, више воле да се даве у сивој магли. Океј. Боли ме курац. Али да је мени неко понудио руку пре пар година, врло радо бих је прихватио. Јер као да сам ја једини који овде види сунце кроз облаке. Ако верујеш у боље сутра и радиш на томе да стигнеш до њега, вероватно ћеш и успети. Можда не из првог покушаја, али једном хоћеш. 

Јебига. Тако ми дође да побегнем у неко село и да живим један простији живот. Овде постаје све горе. Предграђа се претварају у фавеле. Раније, сећам се, нисам морао ничега да се бојим док идем из школе. А дугачак је то пут био. Сада, као човек, свако вече имам нечега да се бојим док се враћам из града. То је јако тужно. Нарочито зато што би многи пре гутали бенседине и пљачкали пумпе него да узму и направе нешто од свог живота, жртвујући се. Ценим, ионако немају шта више да изгубе. Одох да седим на тераси, теленовела ми се наставља, у пет она долази по дете и ствари, па сам метнуо мурију на брзо бирање, можда изађем у новинама као младић који је спречио крвопролиће.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren