Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

19. јул 2015.

Рад би да ме ослободи, хвала му

Данас сам радио шеснаест сати. Синоћ сам спавао два сата. Сада је мрак и мене рад још увек није ослободио. Напротив, тежак рад чини ствари само горим. Имам све више демона. Тело ми је сломљено, а душа подивљала. Не могу да разумем вечите раднике, попут мог оца. Његов дан није успешан ако он није радио док не падне с ногу. За себе кад радиш, то и зна бити у реду. На послу, то ми је сулудо. Знаш да немаш никакву шансу да напредујеш. Плата није добра. Зашто је онда битно погинути радећи? 

Не желим да радим много, желим да радим паметно. Мислим да рад може, до извесне мере, ослободити обичног човека. Али никог више. И желим да будем велики директор. Или мали. Или писац. Или новинар. Никако физикалац. Никако. Чак ни у сопственом дворишту. Желим да дочекам дан када ћу моћи да платим некоме да уради нешто за мене. А не да јурим около са кантом малтера и слично. Желим да косим моје савршене травњаке и да будем срећан. А како да будем срећан када шеснаест сати рада пробуди све моје демоне и некако, одједном желим да запалим свет. Не на позитиван начин. Јебига. 

Чак је толико тешко писати ово, јер заспим на сваке две реченице. Нема везе. Рад ослобађа од мисли, а моје мисли су највредније што имам. Дакле, хајде да радимо на томе да не будемо мајстори физикалци, већ паметни људи који могу да си приуште ситне радости у животу. Попут радника румуна. Углавном, дозволите да вас рад ослободи. Па да запалимо свет заједно.

Слични текстови:

  • Чудовиште Киша пада на овај прљави град. Толико мизерних људи на окупу... Журе. Они у колима се смеју злим осмесима док додају гас да би запљуснули бедне пешаке. Млади. Први пољубац се не рачуна, први секс у шестом разреду. Сви су на… Прочитај
  • О контроверзности и осталим нормалним појавама Лежим, знојав, под дебелим покривачем, покрај отвореног прозора. Контроверзни уметник. Какво срање од титуле. Изговор за сва срања која неки чине зато што су неуравнотежени или једноставно глупи. Времена су некада била боља… Прочитај
  • О животу који није фер и убогој сиротињи Какво вече... Играо сам Ризико са Фиксом и Коки. Опет сам победио. Никада нисам изгубио партију у животу. Мора да сам највећи војсковођа свих времена. И проклето срећан, такође. Олуја је беснела, гром је неуморно ударао, а … Прочитај
  • Новинари, слушајте овамо, глуп човек говори! Нешто сам размишљао... Стварно сам глуп. И дан-данас. Увек. Међутим, чини ми се да радим једну ствар како треба. Ево о чему је реч.  Дакле, сви смо ми били глупи у неком тренутку у животу. И испадали невиђени пацери… Прочитај
  • Колико вредиш данас? Да ли видиш онај цвет? Зашто мислиш да је у реду да га згазиш? То је леп цвет, а ти си ружан као камила. Да ли видиш оног медведа? Зашто мислиш да је у реду да га заробиш и мучиш? То је један луд медвед, игра и карте, а… Прочитај

2 коментара:

  1. Анониман26. јул 2015. 23:01

    Е мој пријатељу, како долази капитализам сви ћемо ми бити слуге-физикалци-робови код неког приватника. Паметни људи овде у Србији ће ускоро постати непотребни.....Биће један танак слој повлашћених који су се обогатили (било легално или нелегално) њихова бахата деца и ми остали сировине, маса, конгломерат, месо, раја, стока. А они ће нас јахати ко коње, црпети нашу енергију и још више се на нама богатити.За то време ће њихова деца пити џин, шмркати коку, карати најбоље пичке и путовати по свету.

    У мојој улици не продају се кифле,
    не тече саобраћај и дим,
    у мојој улици нема фукаре,
    јер ја сам гузонјин Син

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Тако је друже, потпуно се слажем. Капитализам је највеће говно од уређења које је свет видео, ако се строго не контролише. Подивљали су богати, па чак и ови наши сиротињски богаташи мисле да су апили Бога за јаја. Ал' јебига, док се раја не дигне, ништа се променити неће. А раја гледа телевизор. Тако ти је то.

      Избриши

Copyright © 2025 БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren