Малопре сам схватио да је вечерас плави месец. А пошто ја баш волим месец и комплетан свемир уопште, није ми било мрско да устанем из кревета, навучем неки шорц и изађем на терасу. Морам, чак и овако касно има комшиница које пролазе улицом. Најмирнијом улицом на свету.
Изађем на терасу и упрем поглед горе - месец је пун, али није плав. Види се небо и оно је плаво. То је чудно, иначе је све црно. Осећам се некако повезано са месецом. Далеко више него са сунцем. Сваки пут када је пун месец, ја знам. Чујем животиње. Џо лаје. И многи други керови. На специфичан начин. И када је пун месец, имам неки чудан осећај да бих могао гледати у њега сатима. То понекад и радим. Не говорим ником да не би мислили да сам још чуднији.
Углавном, стојим на тераси и видим мог Мићуна како седи на огради. Дебели искусни мачор. Победник хиљаду битака. И он гледа у месец. Запнем за столицу, а он погледа у мене. Директно у очи. Гледамо се мало, па наставимо да гледамо у месец. Тако је леп.
Онда чујем неко клаптање. Видим Мићун је ту, а његова ћаса са водом је код чесме. Погледам ка чесми, кад оно велики јеж пије воду. И Мићун га погледа, као старог другара, и настави да се бави својим послом. Чак и он, који мрзи цео свет, воли друга јежа. Ја бих другове јежеве метнуо негде где је лепо и ушушкано, јер ми тако некако изгледају. Пре неки дан ме је један мали јеж пратио по дворишту, бауљао за мном преко траве и камења и бетона. На крају је отишао даље, својим путем. Мићун је пре неки дан умлатио змију испред куће. Шмекерски, као да је рођен за то. Ко би рекао да у предграђу Београда има толико животиња.
Углавном, било је много лепо. Замисли јежа, малог тенка, како пије воду. И Мићуна који разуме месец. И Џоа који лаје јер је месец жут. И мене, који се осећам некако лепо, иако нисам видео плави месец.
0 коментара:
Постави коментар