Одувек сам читао пуно. Још откако сам био клинац. Живели смо две године без струје, па нисам имао паметнија посла. Тако је почело. Када сам отворио блог, мислио сам да ће то бити добро место да се шпрдам и смувам неку девојку. А онда сам написао прву причу. Па другу. Песме никада нисам умео да пишем, али наиђох једном на Буковског и сконтах да се песме могу писати и другачије. Лепше и снажније, ван форме, по сопственим правилима. И ето, писао сам и песме. Писао сам и шта мислим, увек. Док сам писао, наравно, много сам људи сусрео. Читав један свет. И читао сам све оне који су писали. Неки су били баш добри. Неки баш и не. Али сви смо били ту.
Углавном, најчешће сам мислио да су моја дела за нијансу боља од неких других. Јебига, себично, али морам и то да кажем. Познајем леп број људи са моментима генијалности и много је лепо видети колико су неки од њих порасли током времена. Колико су добри. Бољи од мене. Међутим, искрено сумњам да ће ико од њих постати писац, оно, оригинал, прави писац. Једноставно, не желе то довољно. Не горе тим жаром. Мисле да је довољно само да жврљаш. Мисле да ће их неко запазити. И падају у депресију када им нико не чита блог. То је тотално погрешно.
И тако ми се деси да наиђем на неку причу, негде, прочитам и кажем - јеботе, овај тип је генијалан. Онда сконтам да је то девојка. Свеједно. Углавном, потражим ту особу и пронађем је на друштвеним мрежама или негде. Седим и гледам. Обична девојка. Мало пластично изгледа. Београд-ноћу тип. А генијалац. Гледам шта то она има, а ја не. Зашто и ја не могу да напишем нешто тако добро? Она би могла да буде писац. Да добије тоне награда. Да успе. Питам се да ли постоји неко ко је вуче за рукав и понавља јој то сваког дана? Ако не, заиста би требало.
И те награде, скоро је био неки конкурс и хтео сам да се пријавим. По први пут након три године. Међутим, дан по дан, одустао сам, мозак ми је одустао, све ми је одустало... Цео организам. Ту награду је примио један дечко који је раније волео како пишем. Срећан сам био због њега јако. Прави је борац, увек се борио за оно што жели. И истовремено, тужан сам био због себе. Немам инспирације. Нема се времена. Морао сам да из најглупљег дечака на свету одрастем у донекле пристојног човека. И даље пичкарам људе. Али то није довољно. Сви ме смарају како се не забављам довољно. А ја живим сасвим океј. Само што не радим ништа по питању мог писања.
Не чиним ништа да успем. Роман не могу да напишем... То ме много нервира. Гориво мојих речи су емоције. И ја, као један од хладнијих људи на овом свету, могу да пишем само док ме држи емоција. То значи да оно што сам писао данас тешко може да се настави сутра. Још један пораз за младог јуношу.
Можда сви ти људи имају нешто што мени фали - океј душу. Можда је глупо тако нешто рећи. Али јебига. Тако желим да пишем и да будем добар... И дозвољавам глупом послу и свим људима који ме јашу да ме удаље од тога... Одрастао сам, али сам и даље глуп. Не умем да се изборим за жену коју хоћу. Не умем да пишем. Многе друге ствари умем и сасвим ми добро иду. Али чему све то? Колико све то вреди када се упореди са стварима које су заиста важне?
Желим свима који довољно јако желе да остваре своје снове. Да сви ти генијалци постану до јаја писци. Волео бих једног дана да се дружимо. Иако је овај блог срање. Неколико људи ми је то рекло. И шта да им ја кажем до - напасите ми се траве чобани, не можете од лоше особе очекивати да увек пише до јаја текстове. Јебига. Ово је дневник, запис о томе како је глупи клинац постао глупи човек. Ово је легло највећег злочинца на овом свету. Ово је место где су многи убијени и многе обљубљене. Ово је романтични кутак где сам често крварио. Ово је колевка у којој сам једино отворено слаб. Ово сам ја. И брате, док се борим сам са собом и јурим парче неба овде, некако, то што људи кажу нема неког утицаја. Ал' јебига, тако бих волео да напишем нешто баш добро. Да људи седну и прочитају и кажу - јеботе, овај тип је генијалан.
0 коментара:
Постави коментар