Седим у мраку и слушам радио. Иде песма са дугим инструменталима, саксофон најчешће солира, а ја седим у фотељи и боли ме нога. Не знам зашто. Устанем и мало тумарам по мраку. Нађем прекидач и укључим светло. Соба изгледа мртво. Искључим га и легнем на кауч који ме боде једном жицом у леђа.
Сваки инструментал који се појави у тим песмама са радија као да је кројен за неку идеалну жену. Уз сваки од тих инструментала је видим како иде ка мени, а ветар је чини ужасно рашчупаном и кармин труле вишње сија са њених усана и као да каже - дођи. То је проблем музике, сувише идеализује ствари.
Стајао сам на станици синоћ, било је пола девет, једна жена коју сам волео чекала је аутобус заједно са одабраником њеног срца. Стајао сам тамо, пар метара даље и чешао се по глави, потпуно незаинтересован. Аутобус је дошао, ја сам ушао и сео скроз позади, а она је седела скроз напред. Дечко јој је цртао срца на замагљеном стаклу, али она као да није много марила. Послала му је пољубац и окренула главу. Гледао сам је, изгледала је добро, заиста добро. Аутобус је кренуо, требао сам да сиђем за три станице, она је то знала. Није издржала, окренула се и погледала ме је право у очи, а ја сам седео тамо и гледао у њу, не скренувши поглед ни на секунд. Чекао сам да се окрене и прави да је било случајно, али није - гледала је у мене дуго дуго. Онда се окренула, а ја сам изашао. Нешто је одавало утисак љубави.
Сат времена раније, једна жена коју сам волео је ушетала у собу и рекла - ћао свима. Седели смо ту, јели палачинке и ништа се није догађало. Изгледала је тако добро, младо и весело, као да је заљубљена. Водили смо безначајне разговоре о свему, нас четворо. Изгледали смо као несрећници који су преживели смак света и сада убијају време разговарајући о бродовима... Управо тако. Онда ме је погледала и нешто је рекла, али нисам чуо шта, гледао сам је само и ништа нисам чуо. Сувише смо се држали безбедних страна - ја да бих питао да ми понови, а она да би ми поновила, јер је очигледно било да је нисам чуо. Можда је рекла нешто попут - додај ми шећер, сигурно је било тако нешто, али сам ипак желео да знам које су то речи биле. Облачио сам јакну да пођем кући, а она ме је гледала пар тренутака не трепнувши. Учинило ми се да сам чуо неку музику, али нисам. Нешто је одавало утисак љубави.
Два сата касније, лежао сам на кревету, био је мрак и ламперија се чинила лепшом него што заиста јесте. Пустио сам радио, ишле су песме са дугим инструменталима, а ја сам се осећао добро. Гледао сам у мрак и питао се како да убијем пар часова док сан не дође по своје. Онда је зазвонио телефон. Била је то жена коју волим, нисам био сигуран да она то схвата, љубав се њој чинила као велика превара, вероватно и јесте, али не волим да судим. Водим се паролом - можда јесте, можда није, пробај па види. Рекао сам - хало, рекла је - хеј, ја сам. Рекао сам - шта хоћеш? Рекла је - само да ти кажем да те не волим. Океј - рекао сам. Волим неког другог, рекла је и прекинула везу. Тада сам знао да ме воли. Никада није доживела љубав попут ове. Није то била нека велика љубав, али је била ђаволски добра. И даље су ишли дугачки инструментали, саксофон је солирао највише... Нешто је одавало утисак љубави.
Лежао сам у мраку и замишљао њене очи. Изгледале су опасно добро. Онда сам угледао још неколико погледа. Изгледа да љубав никада у потпуности не умире. Љубав је институција за изгубљене, аналгетик за болне и понор за неискусне. Она је ишла ка мени, рашчупана од ветра са уснама боје труле вишње које су говориле - дођи.
0 коментара:
Постави коментар