Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

29. новембар 2012.

Понори душе

Пропадам у поноре
стварности
и питам се
постоји ли неко
довољно моћан
да ме врати у свет
у коме је добар осећај
бити бескористан,
немоћан и сјебан.
Безбрижан и слободан
седим на баштенској столици
док ми вечност говори
како јој је доста мојих срања...
Седим тако са обе руке раширене
и смејем се док се умор гомила
на мом челу, мом носу и у мојим борама...
Вене су зелене, али у њима нема плаве крви...
У леву руку ми је укључен модем,
а у десну кофеински напитак...
И мислим да ништа боље не осликава
ужасност постојања од ове,
пропале,
ужасно раштимоване
песме.
Нек ме неко врати
на последње подешавање
које је функционисало,
на онај тренутак
када ме ништа није болело
и када нисам био лош
и имао сам љубав
или макар илузију те
божанске справе...
Понекад лежим,
уствари увек лежим
и гледам у ламперију
и чини ми се као да се
читав свет може сместити
измећу тих малих чворова
и текстура.
Кунем ти се,
оволико лоше се
нисам осећао
од јуче...
Сутра ће ми вероватно
донети
добро јутро
солидно идентичан дан
и још једно тешко вече
и ноћ...
И тако се вртим у
бесконачној петљи живота...

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren