Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

02. новембар 2012.

Кишни дани

На исцепаном папиру лежи пар једначина. На тим једначинама лежи празна шољица кафе, са две кашичице шећера на дну. Како знам да баш две кашичице шећера леже на дну црвене шоље? Па, поприлично је једноставно, сам сам их ставио тамо. Навучене завесе изгледају добро, нијанса браон боје им даје тај неки умирујући тон. А киша удара у прозор. Понекад се питам да ли киша овде икада престаје? 

Киша изазива депресију, а када сам депресиван не могу да радим. Зато волим мрак. Скрива све што треба бити сакривено и пушта те да се усресредиш на битну ствар. Имам само једно светло у целој кући. Остале сам сијалице повадио, да ми не би случајни посетиоци растерали мрак.  Јака неонка светли у кухињи над хемијским сетом за експерименте. Поред сета лежи допола поједен сендвич са шунком, а насупрот њему, на судопери седи мала фигурица жене направљене од пластелина. 

Знаш, радио сам поприлично дуго на овоме, спајао и раздвајао атоме, окретао, превртао... И сада, када сам коначно при крају, осећам се поприлично уморно. Прошетам још један круг око справе, величине отприлике два пута два пута два метра, која лежи у мојој дневној соби, саплетем се о кабл и паднем. Бол прошета два круга кроз моје тело, а онда устанем, направим два корака и изврнем се на кауч. Онда се сетим да сам нешто заборавио. Поново устанем, прошетам до великог црвеног дугмета на ком је писало "НЕ ДИРАЈ!" и притиснем га. Онда се вратим на кауч и укључим теве. 

Машина благо трепери, на вестима говоре о киши која управо престаје, машина почиње да скаче по соби, хм, мислим, нисам је довољно учврстио... А онда стане. На маленом дисплеју се појави порука: "Готово!" Фантастично, помислим и скочим са кауча. Приђем машини, притиснем једно дугме и отворим врата. Од силне паре не видим ништа... Али знам да је ту. А онда је угледам.

Савршена жена, коју сам стварао атом по атом, годинама, коначно је ту, жива, преда мном. Она се насмеши баш онако како волим, искорачи напоље, пољуби ме баш добро и крене некуд. Онда стане, окрене се и весело пита: "Да немаш нешто да ми даш да обучем, можда?" "О, наравно", кажем ја, "али те више волим голу." Она се насмеши и оде да поспреми неред у кухињи. 

Пет минута касније, док су на вестима поново најављивали кишу, уместо звука чистих тањира чуо сам нешто сасвим друго. "Погледај сав овај неред! Како можеш да живиш у овом свињцу?! Мрдни се са тог кауча и иди избаци ђубре! Стварно не знам шта тражим са тобом?! Имам савршено тело, груди, све... Погледај ме. А ја седим са лузером као што си ти. Чујеш ли шта ти говорим?! Ђубре, одмах!"

"О, јебига", помислио сам. Погрешно спојиш један атом... И одма' је бичарка. "Стижем душо!", рекао сам и поново се опружио по поду. Бол је прошетао два круга кроз моје тело, а киша је поново ударала у прозор. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren