Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

26. новембар 2012.

О добротвору

Клинац је седео у ћошку и склапао Рубикову коцку. Коцкица је била толико мала да је једва видео. Био је ћорав. Али је и даље упорно вртео. Нека се песма разлегала кроз оронулу зградицу. У ходнику је седео физикалац и лагано вукао прсте по гитари. Једна госпођа је јела кекс на спрату изнад, посматрајући сутон. Све се чинило некако романтично. Хаос је романтичан, а сви знају да из хаоса настаје мир. Отуд и ова мирноћа у згради свратишта за бескућнике. 

Закорачио сам унутра. Очај се осећао у ваздуху. Ишао сам кроз ходник, а на крају је седео тај несрећник са гитаром. Био је прљав од цемента, цигала и осталих узалудних ствари. Али то није било то. Седео је тамо и прелазио прстима преко жица, увек подједнако споро и подједнако лоше. Седео је човек са црним облаком над главом и свирао гитару. Стао сам испред њега у мојим лакованим ципелама и пљунуо га. Подигао је главу и знао сам да је то то. Ударио ме је у плексус, па у главу. Пао сам на под у свом скупом капуту. Ударио ме је још пар пута у главу, а онда ме је дуго дуго шутирао и скакао ми по глави. Затим је устао и лагано отишао. 

Подигао сам поглед. Изнад мене је стајао клинац са Рубиковом коцком. "Еј мали. Знаш, мораш да знаш шта човеку треба. Није тешко... Учини неког срећним." "Господине, крварите из чела." "Па шта?", насмејао сам се. "Шта је мало крви за човекову срећу?" "Не разумем", рекао је ћорави клинац. "Видиш, оног човека је отпустио један као ја. Сјебао га начисто. Требало му је да пребије неког као што сам ја. Да се тргне мало. Дај ми ту коцку 'вамо. Ево ти, иди у продавницу играчака и тражи највећу коцку коју имају." "Хвала господине." 

Устао сам, крв ми је текла низ лице, аркада, шта ћеш. Пошао сам уз степенице, немар се видео свуда унаоколо... "Хеј госпођо!", викнуо сам. Окренула се. "Волели бисте да падне снег?" "О", отпочела је изненађено, "више од свега." Пуцнуо сам прстима. Око стотину момака је чинило да снег заиста пада. "Ох", чуо се узбуђени узвик док сам полако силазио низ степенице. Јебеш га, то је најмање што се може учинити за непокретну старицу. 

Нисам Деда Мраз. Нисам ни Исус, Бог или ванземаљац. Само богаташ коме овај свет иде опасно на курац.

Слични текстови:

  • Где год да кренеш...Где год да кренеш - посматраћу те. Тога дана седела је сама у кафићу поред старе липе. Била је...Била је лепршаво лепа, равне црне косе, у краткој летњој хаљиници са пар цветова посутим по њој, тек онако, да покажу колико је … Прочитај
  • Лет"Мајоре!", повика неко док су сирене завијале. Чуо сам то као кроз маглу, размишљајући о Марку: "Како му је? Шта ради сада у непријатељској земљи? Да ли је жив?" "Мајоре!", повика глас још једном. Био је то водник, сав з… Прочитај
  • Сине, очи тајине!Знаш, рекох му, није лако одрастати. Бићеш често сјебан, овај, спутан. Са свих страна. Зато сам ја ту, да ти кажем коју паметну: Ти имаш част, прилику и обавезу! да учиниш све што ја нисам. Јер, синак, ти ћеш одрастати у једн… Прочитај
  • Трчећи кроз црвену џунглуБили смо у џунгли. Нас петоро, обични, мали, весели и разиграни. Нисмо хтели да завршимо у џунгли, али нас је неки путељак одвео тамо и ето, ту смо сада. Мајмуни се њишу на лијанама и покоја змија пузи по високом дрвећу. Пар … Прочитај
  • КругМаслине. Птице. Храпаве руке. Сунце.  Звуци старих италијанских народних песама су допирали из куће, где се грамофонска плоча лагано љуљала у ритму музике. Максимо Винћензо, човек скорашње браде, са пар седих код уш… Прочитај

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © 2025 БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren