Шетао сам улицом, беспослен као и увек, а онда се нешто десило. Угледао сам једну девојку. Само девојку. То је било чудно. Од целог града, од целог широког булевара и свих људи на њему, видео сам само њу. Била је сјајна од сунца и смешила се благо, носила је малу црну хаљину и изгледала је одлично... Пар корака, и даље сам гледао у њу, свет се вртео и рушио око нас, али мене није било брига. То је било чудно. Пришла је близу и ухватио сам њен поглед, добар поглед, леп поглед. Није пржио, само је грејао. Прошла је толико близу да сам могао да осетим њен мирис, толико близу да сам могао готово да је додирнем. Мирисала је врашки добро. Окренуо сам се за њом и стајао тамо, на сред булевара, гледајући је како одлази. То је било чудно.
Нисам тип који ослепи због девојке, тек тако изгуби свет због ње и наравно, нисам тип који стоји на булевару не знајући шта га је погодило. А ипак, био сам тамо и стајао сам, ошамућен, и све што сам мислио да знам о љубави је нестало у облаку дима. "Боже, брате, фантастична је, дивна је и шта све не", рекао сам пре него што сам се окренуо и наставио својим путем.
Могао бих да је потражим, помислио сам. Прошао је један дан. Могао бих да је нађем, мислио сам. Прошла су два дана. Стварно морам да је нађем, синуло ми је док сам седео у кади са паткицама и једним великим морнаричким бродом. Спаковао сам торбу, направио сендвиче и кренуо у потрагу. Прошло је пар дана. Преврнуо сам град, али ништа. Шеф ме је упорно звао да му понесем доручак, не схватајући да мој отказ лежи на његовом столу већ поприлично дуго. Одустао сам и вратио се кући, поражен.
Укључим теве, мало мењам канале, угасим га. Онда га поново укључим. Вратим пар канала уназад и угледам њу. Или неку што личи на њу. Ухапшену у Финској. "Па, Финска и није тако лоша земља", кажем и спакујем кофер поново. У Финској ништа ново, хладно је и чисто, нека налик на њу седи у затвору, а ја чекам да авион полети у сусрет небу.
Да не дужим причу, срео сам је на булевару једног дана, пар месеци касније. Изгледала је још боље него први пут, ако је то икако могуће. Знао сам да је она, јер сам накратко онесвестио. Након два шамара од непознатог господина сам потрчао за њом, саплео се и пао, украо цвет од једне циганке и коначно је стигао.
"Хеј", рекао сам задихано."Хеј?", одговорила је зачуђено."Тражио сам те, свуда... И изволи цвет." Био је сломљен. "Хвала, али ја бих радије чоколаду", насмејала се. "О", рекао сам, "само тренутак", и отрчао у продавницу.
Утрчао сам унутра и узео најлепшу чоколаду. "Ово је пљачка", рекао сам, "и извините на сметњи", а потом сам отрчао низ булевар. "Изволи", рекох тренутак пре него што су ме шчепали чувари. Рекла је: "Хвала", и насмешила се зачуђено. Свет се поново замаглио и неки змајеви су бљували ватру, а ја сам само вртео главом гледајући њу. И то је био последњи пут да сам је видео. Ту, једну једину жену која је умела да ми смрачи свет. Још дуго сам се сећао њене косе и нечег специфичног у томе како је неодољиво мирисала... А онда сам постао геј.
0 коментара:
Постави коментар