Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

08. новембар 2012.

Вода, ватра и љубав - сувише лоше?

Новембарска киша је тупо ударала по асфалту. Занимљив склоп кућица, дрвећа и уличног светла је окруживао двоје људи који су стајали окренути леђима једно другом, делећи кишобран. Кишобран је био црн, асфалт је био црн, ноћ је била црна - углавном, много је црних ствари тог новембра она променила. Она је стајала под кишобраном, црним кишобраном који је имао на једном крају нацртан мали розе цвет, окренута леђима мени, који нисам имао нацртан розе цвет ни на једном од крајева. Или сам тако мислио. 

"Хеј", кажем јој, "што се и даље дуриш?" "Зато што нам је побегао последњи аутобус!" "Па, сасвим сигурно неће нам бити боље ако останемо да стојимо овде на киши." "Ја волим кишу." "Ову, новембарску?" "Волим свакакву, па и ову. Шта има везе што је новембарска." "Ти си... овај, необична. Да. Хајде, окрени се." "Ма јок." "Можда би ти било мање хладно када би се окренула." "Ако се окренем, запалићу те. Неће то бити пријатан призор." "Хеј, добра си риба, али ниси толико добра." Окрене се.  Загрли ме, а ја, шепртља, ужасно лош приликом оног филмског хватања за браду и пољубца, пољубим је, али баш баш лоше. Она ме гледа. Па подигне главу и погледа ме у очи. "Ниси се запалио?" "Нисам, одјеби." "Хм", каже она. Затим ме шчепа за крагну и пољуби ме како треба. "Хм", кажем ја. Она ме погледа још једном и каже: "Види." Малени пламен се појавио на мојим панталонама. 

"'Еј, шта је ово?!", упитао сам млатарајући рукама преко пламена. "Запалио си се драги мој." "Да л' ме зајебаш? Ко ће сад да угаси ово?!" "Нико. Само се препусти и уживај." Пламен се раширио свуда по мени. "Али, изгорећу!" "Да. И уз мало среће, устаћеш из пепела бољи него што си био." 

"Жене", помислио сам шетајући по киши. Новембарска киша није била од нарочите помоћи, мој пламен је горео снагом неколико омањих звезда. Идем кући полако док се она осветољубиво дури под црним кишобраном са малим розе цветом нацртаним на једном од крајева. Дођем кући, покупим пошту из сандучета, а она ми изгори у рукама. Уђем у кућу, седнем на фотељу и сипам си чашу леда. Фотеља се запали, чаша леда се у секунди истопи и нестаде. Позовем ватрогасце и изађем напоље из запаљене куће. На тренутак се питам - шта сад?

Онда спустим поглед и угледам њу, како стоји на неколико метара од мене. "Дођи", каже. Одем до ње. Ухвати ме за руку и пламен престане. "Видиш", каже она, "када си са мном све је реду." "Хаха. А шта ће бити ако некад одлучим да те напустим?" "Па", насмеши се она, "запалићу те тако да ћеш морати да одеш са ове планете." "Па, ионако се не уклапам овде претерано." "Хаха. Хоћеш да те запалим?", пришла је лагано и пољубила ме. Малени пламен се појавио на мени. "Не, не, океј је. Ниси толико лоша риба. Хаха." Намигнула ми је. Као каубој. А онда смо, као што то у свакој лошој причи бива, одшетали у сумрак.

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren