Покајничка

Ово вече је било паклено.
Седим међу чашама, флашама, пикавцима,
а оно мало морала што је остало је
нека клинка управо штиклом сломила.

Један сат је после поноћи,
а ја седим за компјутером и пишем ово.

Остало је само нас шесторо,
двоје се љубе на тераси,
двоје су толико пијани да не знају
шта да раде са животом,
а ја и мали каубој од девет година
са машном у коси
мењамо музику...
Не питајте откуд она ту,
она је на свим журкама у крају.
Најбољи каубој икада.
Једина света ствар у овој ноћи.

Остали су негде нестали.
Неколико у купатилу,
неколико напољу
и неколико је отишло кући.

Један је сат после поноћи
и нисам пијан,
а то чини да се осећам
лоше у овом леглу греха.
Нисам светац и након вечерас
сам сасвим сигуран да ћу да горим у паклу.
Неке ноћи су једноставно такве.
Створене да ти баце у лице
све оно што покушаваш да избегнеш.

Неко ме полије вињаком по кошуљи,
ма нема везе, кажем ја,
а мали каубој виче - чекај,
ја ћу да очистим.

Сигуран сам да ће мали каубој
једног дана бити велики каубој
и да никада неће постати
ја или било ко други у тој просторији.

Што се мене тиче, већ сада бих требао
кренути ка паклу.
Магла је напољу и дубоки мрак,
пљујем себе и корачам по блату.