У сваком ћошку свемира
чучи један ја
који те сања.
Твоја умршена коса
и спокојно лице
мале грешнице
освојили су
сваки милиметар мога ума.
Лепота свемира
почива на твојим плећима,
а боја неба није иста
када ме не држиш за руку...
На мом крилу седиш
и посматраш птице.
А не знаш
да и даље имаш
оне очи луталице,
које сам на тренутак уловио
оног сунчаног дана
и замрзнуо у времену,
да би ми тај поглед
лармао душом читаву вечност.
Ти си моја Аурора,
обасјаваш ме бојама
и волиш да ћутиш,
да ми повремено понудиш колачић...
Узимам колачић,
кад већ љубав не умеш дати.
Дубина хладног свемира је
лепота твоје лепоте,
а снови не пролазе...
Никада.
0 коментара:
Постави коментар