Има нешто, тако привлачно у моделу грешне жене. Тако је добар осећај, у кафани, преврнути неку лошу, у крило. Само да се смеје, онако, кикотом пуним, безобразним... Довољно да је пожелиш, и заборавиш, на све. А ја, већ по навици, шапућем љубав. Лоше никад не падају на љубав. На несхваћене трубе. Лоше, никад нису пробале љубав. Ако и јесу, било је то једном, кратко и лоше.
Романтична поезија их не дотиче. Ни бескрајно небо их не дотиче. Ударац, по гузи, их не дотиче. Њихова хладна срца, тешко ганути можеш. Можеш их волети, али никад не бити вољен. Њихова пажња траје колико и осмех, чим пожелиш чашу вина или да одеш у тоалет, сматрај се историјом, лоше даме имају изузетно лоше памћење. Неће те сачекати ни да купиш цигарете, а камоли да се вратиш из војске. Није више ово, велика народна армија, па да нестанеш на три године у далеким планинама, ошишан на кратко... Шест месеци, са слободним викендима. Али лоше даме, са добрим деколтеом и добрим ногама, одлазе са првим дрипцем који им каже да су лепе, на нимало поетичан начин.
А пропали студент, пише песму, у ноћној увертири за сутрашњи испит, са тамним месецом над собом, док га гризе жеља да попије нешто, жестоко. Испит ће проћи, љубав ће проћи, свет ће проћи... Али кикот лоших дама ће се и даље разливати васионом.
Ето вам, велики мислиоци космоса, објасните ми лоше даме, али објасните ми једноставно, као да разумете. Лоше даме раде све добре ствари, осим једне... Не постоји начин да их задржиш, или сачуваш, не можеш то... Док седимо у кафани, са лошим дамама и лошим вином, од ког боли глава, студент се увија над старим столом и пише песме, једној лошој дами, која ће га, ни не слутећи, учинити познатим. Младост и лоше даме иду под руку... Али само једном. Једном ће ти лоша дама дозволити да је додирнеш, да пољубиш и помилујеш, а онда ће нестати, безобразним кикотом проносећи бол кроз твоје младо студентско срце.
Тако је било, и тако ће бити. Магија лоших дама и даље траје, и трајаће вечно, а нико, не зна, зашто.
0 коментара:
Постави коментар