У мраку сам сам,
у друштву милиона.
Нешто крцка.
Биће да је то заглављени
кликер у мом ђону.
Тако је мрачно.
Корачам улицама,
сенке играју,
а кликер струже...
Шутнем бандеру -
она немо гледа.
Керови лају,
страшна је помрчина,
небо скрива свемир,
небо би да буде граница...
Псето мртвог самураја...
И врућ хлеб раног дана.
Слични текстови:
Укратко о тешкој болестиЦрни цвикери су лоше стајали на поломљеном носу,
али се зато букет црвених ружа генијално слагао
са плавим модрицама по глави и врату.
Она, сва умишљена и чешће пијана
него трезна, отвара та велика врата
од махагонија, насме… Прочитај- ЗвериМи смо људи.
Јесте, баш ти, од вајкада правимо срања,
луди смо и бесни,
знам.
Ми рушимо дрвеће и померамо планине,
ударамо се лопатама по леђима и
спавамо са крезавим женама,
а наша деца убијају скакавце
и срећни смо.
Сахра… Прочитај
- Сећање једног билмезаЛежао сам ноћас на кревету
и сећао се тебе.
Ти си једна од онихкоје се заборавити не дају.
Та коса, тако превише ње, свуда -у мојим устима,очима,у мојим рукама,помешана са мојомкратком оштром косом.
Тако бела… Прочитај
- ЦрноИ ноћ је дуга,
киша пада,
док се бориш
да не мислиш,
у мрачном часу
који наилази.
И ноћ је тешка,
пречесто размишљаш
о њој,
смрти тој,
црној и дубокој,
мртвој.
А карте,
карте су нам већ подељене
и смрт обитава ту,
означавај… Прочитај
- Моја прва блог љубавСрео сам је на блогу,
била је луда,
додао сам је на фејсу,
била је лепа,
рекао сам ћао,
била је луда.
Имала је црвену косу
и тешку нарав,
судар светова,
јин и јанг,
тек када смо се ми нашли
блог свет је добио равнотежу.
И о… Прочитај
0 коментара:
Постави коментар