Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

01. септембар 2012.

Ток мојих мисли бр. 5

Није ни чудо што сви призивају Исуса, или неког другог војно способног бога, да спасе свет. Бичарке, бичарке свуда. Прерушене у прсате мјеталке, угледе студенткиње са просеком 9,8 , плавокосе клинке што играју фудбал, уметнице у карираним кошуљама, и оне ћутљиве, из библиотека. Када спознаш праву природу жена, често пронађеш да су оне најгоре уствари најбоље. Седиш на тргу и гледаш тону пијаних мјеталки како скачу и певају. Лудо и пијано, мислиш, јадни ли су њихови мушкарци... А онда их упознаш. Све у вишегодишњим везама, једино што раде - пију, и њихови момци знају за то, често им се и придруже. Замисли, имаш мјетал девојчицу и једина гадна ствар коју ради - понекад попије пиво. Реално, не може боље од тога. Поред свега, разуме те и кад мамуран дођеш кући. 

Предложи ми данас, једна добра другарица, да се пријавим на конкурс за стенд-ап комичара. Јој драга, као да ми се и овако довољно не смеју. Што је најгоре, размишљам да одем. Знаш, нисам исти човек овде и тамо. Бојим се да сам шизофреничар, човече, јер Митоман и Јанко су два различита човека. Овај, Митоман, то ти је кењатор, филозоф до сржи и само прича о вечној љубави и важности потраге за истом, стално пише неке лоше приче и често заспи пишући. А Јанко, сасвим други пајташ, покретна комедија, изгледа као карикатура човек, зајебава и знанце и незнанце, и пречесто говори о грудима, за комп је ћале, и игра најочајнији фудбал икад виђен, са талентом да улети у невољу за трен ока. Но, кад сам се, сад, овако објективно нахвалио, пречесто испадам разочарење за људе који ме знају само овде, па ме потом упознају уживо, а ја им кажем свашта, читав свој први утисак изнесем, уз гримасе или само осмех, и то је довољно да насмејем људе, чак и случајне пролазнике. Понекад то повлачи депресију, јер свако жели да га понекад схватају озбиљно, али, захваљујући новом моделу поодвојене личности, успевам да заобиђем и тај проблемчић.

Много ме људи воли, исто толико ме и не воли. На крају, кад се све сведе, ја сам богат човек. Или не. Не знам, никад ми нису требале паре. Видећемо са колико пријатеља располажем када упаднем у неку гадну невољу. Па, од моје последње повреде су прошле две године. Прст има добар део некадашње покретљивости. Чекам сада нешто да ми се деси. Или можда... Шта мислите о организовању лажне сахране? А међу ожалошћене да убацимо наше људе, да броје колико је ко суза изронио. Оно као, кева - шест литара, нека сисата незнанка - четири кома један литара, жена - нула кома три, сувише слане, вероватно плакала пре сахране (или је дехидрација узрок неких других активности), љубавница - стон колд, ни сузу за анализу, и тако даље...

Одлутао сам негде, баш далеко. Вратимо се на бичарке. Уствари, хајде сада, склопимо сви заједно руке и подигнимо их изнад глава, да се помолимо Богу (учините ми, рођендан ми је):
Драги Боже, морам да те замолим пар ствари. Сви ови људи се моле уз мене, да би појачали сигнал и да би коначно чуо шта сам те молио поприлично често током мог досадашњег биствовања. И њима, ако ти није тешко, учини, види шта људима треба. Но, вратимо се на мој проблем. Драги Боже, учукај ми неку заштиту од бичарки, пошаљи два анђела бодигарда, угради ми блокатор емоција или им, макар, наметни забрану приласка на пар километара... И драги Боже, учини да ова мала битанга што се ухватила до мене у коло, учини да потраје, јесам будала, све признајем драги Боже, али само нека је, ту, не могу више да јурим скотове од жена, не могу више... Схватио сам у чему је проблем, брадати чово. Можеш ли, молим те, учинити да не реагујем на самодржеће, кројене за моју шаку, груди и све нијансе црвеног кармина? То би требало фино да шљака. 

Да, док се не појави нека нова, фантастична жена, у карираној кошуљи, са малим грудима, и зготивим је, будећи бичарку у њој. МОЖДА САМ ЈА У ПИТАЊУ?! Можда имам тај неки, луд менталитет, и претварам жене у бичарке, сваку која ми се приближи?! Никад нисам мислио о томе. Човече. 

Не. Дефинитивно не. Бичарке су бичарке, немам ја никакве везе са тим. То су оне клинке што кидају барбикама главе, знаш? Оне што спале кену косу, па онда симулирају секс. Класичне бичарке у развоју. Има једна мала у комшилуку, сад ће седам година. Удавила ми је маче пре пар месеци. Маче које сам требао да поклоним. А онда је дошла, позвонила ми на врата, и кревељећи се, рекла - маца је пала са столице. Бичарка. 

Неки џез пичи читав дан, ова плејлиста као да није на шафтл, како год... Једем мафине што ми је кева донела, а ова финансијска рођенданска инјекција ми заиста прија. Након читавог месеца крпљења за студенску кафу од пишљивих шездесет динара. Фали ми посао неког ноћног чувара, не могу више да будем битанга на кућном буџету... Џабе ова летња шљака кад ми увек требају паре пред крај месеца, и онда узмем пар хиљада, а кажем старом да покупи плату и стави у кућни буџет. А онда, након два дана се, посвађам са ћалетом и читав месец седим без динара. Но, већ видим наслов овог поста. Као и сваки пут када бесмислено одлутам. 

Имам неки стари војни бајонет. Фантастично мирише. Кад смо већ код мириса, имам један проблем. Не могу да будем са женом која ми не одговара по мирису. Све оне супер миришу, оно као, кокос, ванила, јагода, нешто... Али, за неко чудо, мени неки од тих мириса ужасно сметају. Мирис косе и коже... Колико је добар некад, толико уме и да буде лош. И ма колико фантастична жена била, лепа и добра и паметна и све, не верујем да бих могао преко те ситнице да пређем. Нисам пробирљив иначе, реално, каква сам њушка немам права на то, али од скора сам приметио то, мириси су битнији од боја, мириси су свет. Ма колико волео боје, боје ме не погађају као што ме мириси умеју погодити. Ако добро мирише, мачка не мора ништа друго да ради, само да седи ту и гледа како се заљубљујем(о).  Реците ми да сам луд, али тако је. Бејб је лепо мирисала... Баш сам волео Бејб. Све остале су биле, некако, луде. Иако сам им писао фантастичну љубав. Реално, свака је љубав фантастична. Само љубљене нису фантастичне. Нисам ни ја, али, једног дана, десиће се тај клик, и то ће бити то, амор фатал, правимо се французи на тренутак, то је тако романтично... 

Време је да ову хрпу слова приведем крају. Ћао лепи људи. Доза за сузбијање рођенданске депресије, исписана. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren