Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

07. септембар 2012.

О рмбању, вештичарењу и љубљењу, укратко

Дакле, причајмо о пословима. И још неким занимљивим стварима. Трунем, људи, у једном магацину италијанских павлака. Пропадам, што умно што физички. Добро, физички никад нисам ни добро стајао. Е сад, за умно стање, неки кажу да ни ту нисам никад добро стајао, али ја то одбацујем као злонамерне клевете. Дакле, да је наша држава иоле паметна (Боже, никад нисам волео да се петљам у те ствари, да изигравам неког новог Че-а, реално ме заболе патка за беду из које никако да се тргнемо, то је део народног фолклора, не може се то мењати сада, али ова једна мала реченица мора бити написана, видећете и зашто), овакви магацини никад не би ни постојали.

А ја се не бих, осећао као говно, сваког радног дана од шеснаест часова. Некад, када успем да се скачим ментално, осећам се као говно и раније, рецимо од четрнаест часова. И све зато што држава не може да чукне једну фирму која би производила павлаке јебене или чачкалице. Сточари се жале како им нико не купује млеко, а шума нам гори којекуде, уместо да ти исти сточари живе нешто мање бедно него до сад, а та шума буде претворена у неке силне милионе чачкалица. Мада, какву би управу та чачколика фирма добила, вероватно би у списима писало да од једног дебла производе чак десет чачкалица. А они камиони балвана што би пичили за несретну Мађарску, то ником ништа. 

Но, ово је приватна фирма. Постоје двојица газда, један је, класика, мали дебели и боли га  курац, а други је висок, леп и згодан, и носи ципеле од 'иљаду евра, које су, изгледа, прављене за оне шуњалице мисије у Хитмену или тако неком стелт серијалу. Код њих се еволуција брже десила, па су већ поделили на вишу и нижу расу људи, овог малог би болео курац и да живи у шупи са четворо деце, док је овај високи сасвим сигурно био одликаш, јебач и спортиста, у младости. Што се тог, супер човека тиче, он се само појави, као дух, не чујеш га док га не видиш, а ни тад га не би чуо, да не проговори. А кад проговори, сви на ногама, пратимо га кроз магацин, к'о Титу. Онда нађе нешто да закера, те зашто ово, зашто оно, кења као познавалац фенг-шуиа и екстремни љубитељ наше естраде. Оп, шта ми је данас, сад сам ожеж'о и по естради. Ал' како да будеш искрен и фин истовремено, како? Једна од најтежих ствари које сам постигао у животу. Наравно, пошто сваког радног дана ресетујем мозак у шеснаест часова, нису ми још сви системи за финоћу потпуно функционални. 

Након овако буђавог пасуса који, реално, никог не занима (осим незапослених, два милиона, који искривљеног погледа и разјапљених уста чекају да кажем да дајем отказ). Такође имамо и шефа, који у принципу ради исто што и газда, само што је плаћен да буде нешто већи кретен од газде. Пређимо сада, на раднике, морам да нагласим, једне приватне фирме. О државним не смем да причам, ем што сви знамо какве су фирме, ем што би ме ДБ привела одма', јер клеветам државу. Не д'о Бог да имам твитер, запратили би ме, аутоматски, и тамо. 

Постоји неки баланс у универзуму ове фирме. Колико оних који раде због плате, толико оних који раде да би се у шеснаест часова, за разлику од мене, осећали важним, дајући смисао свом животу. С једне стране, тужно је то када мислиш да све најбоље умеш, па свима отимаш посао и радиш за тројицу, поносан како си добар радник. С друге стране, само напред чово, мене реално боли патка, пребацио триста картона преко руку, или хиљаду, ја ћу бити подједнако скењан у шеснаест часова. С треће стране, ове накарадне медаље, директор то јако добро види, и јако слабо награђује. Мени скине петсто кинти на плати, а теби дода двеста. Ја сам, за петсто кинти мање, пребацио бар две 'иљаде картона мање, а ти си за двеста кинти више, разбио гузицу од посла и имаш фејк смајл кад год се појави неко вишег ранга. Не могу да кажем да сам сачувао достојанство, (откуд мени то?) али реално, боље сам прош'о, са тог аспекта. С четврте стране, ти си срећан и испуњен, магацин је твој дом, а картони твоја деца, и немаш амбиција да постанеш неко мудо. Док ја, који не успевам ништа добро осим пара да пронађем на том послу, морам да пишем, певам, играм и покушавам да смувам неке врх рибе (морам, нажалост, да нагласим, да мој напаснички приступ, који иначе ради код обичних жена којима се допадам, не функционише код фантастично извајаних женки, чак ни сада, када сам запослен човек) да би се иоле остварио.

Но, вратимо се на мој недостатак амбиција. Једна персона ми рече да је то све до хороскопа. И, ја ти се бацим, мало, у те воде. Извуче ми нека кевина колегиница подзнак, Бик, јеботе, ето доброг почетка. Дакле, када сам мало прекопао нет, поред чланака из Трећег ока о вампирима које 'ране са вјештачком крви и малокрвним дјевицама које су уствари ванземаљци, пронашао сам и оно што сам тражио. Дакле, у комбинацији Девица-Бик, добијамо најгору варијанту коју је свет видео. Те опасни, себични, гадни, безобразни, нерадници и битанге, без претеране жеље да се истичу на послу, и томе слично. Пронађох се ја, тотално. Онда ти узмем, пошто ме то, тако, погоди, да се комбинујем са женкама. Сад ти ја видим зашто су те конекције пукле попут мог вајрлеса у једанаест часова увече. Није то зато што сам ја кретен, него зато што нам се не поклапају наталне карте. Добра ствар. 

И тако, почнем ти ја да шаљем женама, зашто сам, уствари, кретен. "Ево ти, жено, упоредни хороскоп, 'ел видиш да нам није суђено?" Пошто сам одувек читао хороскоп, из знатижеље, а сада га читам сваки дан, почињем полако да сумњам да сам огрезао у окултно и да нема повратка. Сад кад крене нумерологија, па некромансија, буди Бог с нама. Има да пишем за Треће око и да још будем плаћен, за разлику од већине аутора који то раде да би отворили очи свету. 

Но, још једна фантастична ствар. Имамо једну једину продавницу која нам је близу (фирме). И сви се хранимо тамо. Јео сам прекјуче неке саламе, дошао кући и запатио температуру. Испрва сам мислио да је овај Западни Нил, за који сам чуо пар дана касније но сав нормалан свет, јер не гледам тв, а нисам имао при руци новине. Гледам ти ја, квржицу од уједа комарца на прсту, бокте, рек'о то је то, отићи ћу у заборав, за десет година ће ово бити блог непознатог аутора, па мајку вам јебем, чачкајте мало, имате ту, пред носом, скривен линк до фејз профила, па од фејза до пријатеља, па од пријатеља до родитеља, па од родитеља до телевизије, да ме, макар, постхумно неко промовише, кад већ нико неће сад, док сам жив и читав, румених образа. Румени образи, наравно, од температуре, док ми душа напушта тело и враћа се, уз бол и јад који ме прожима. Јој бре, никад више саламе у животу, кад већ није Западни Нил, а ја контам да идем, ако ме до сутра не прође, код моје фабулозне докторке. Знаш каква је нова амбуланта у крају, нема гужве, сестра фина, супер, а докторка... Плава, млада, са секси деколтеом и најопуштенијом спиком икада... Тачно ти дође да будеш један од оних хипохондрика што је гледају сваки дан. 

Гледаћу сада неки филм, да скренем мисли са испита, шљаке, једне жене што ми мозак попи и тако тих, немилих ствари у животу. Хајде да постанем велики аутор, да се појављујем на телевизији и да седим гајби и пишем неке небулозе, ујутру за новине, а увече за свој рачун, и да будем плаћен за то, јер сам велики аутор поезије и прозе, љубљен од стране хиљада обожаватељки и вољен од стране само једне жене, која ми, трудна са четвртим дететом, кува поноћну кафу и само седи ту, гледајући ме лепо и дајући ми инспирацију. Муза, једна, перманентна, ми треба. А ни хороскоп ни посао не обећавају ништа добро за мене, јер сам се родио у грдној комбинацији знакова, и смотан сам, лењ и безобразан, која би жена могла ово да воли? 

Поздрав за даме, моју већинску публику, остало су углавном докони или геј мушкарци,  филозофи, умало да заборавим, поздрав и за њих, али даме, кад год ми нека нова лајкује страницу на фејсу, ја отворим профил и кажем - О, какве ноге. Прелепе жене читају моје баљезгарије, и лајкују ми љубавне ствари, како и не би, која дама не би желела да буде муза неком шалабајзеру, да јој он пише љубав, а да му она одговара са хвала... А оног тренутка када би престао, дама би се опет вратила, опет би изигравала љубав, да би добила парче фантастичне уметности, и потенцијално, светску славу, или локал славу, свеједно...Боже, само једну која разуме, једну која воли, ако може, са паром складних сисића, и погледом који ће се изнова и изнова урезивати у памет, сваки пут када ме погледа. Немој да буде иста као ја, на шта ли ће ти пробисвети од наше деце личити...Нека буде потпуно супротна, са трунком разумевања, када ми дође она црна минута, и морам да пишем, нешто, некоме...

Хајде сада, јавите се, моје даме (знам да нећете, ал' 'ајд) да поклапамо наталне карте, и уклапамо знаке, па да се, једна од вас, доконих удавача, лепо поклопи са мном, и да заживимо. Или сагоримо, као наше шуме. Свеједно.

6 коментара:

  1. http://www.youtube.com/watch?v=jCtpnjtdDNk

    ОдговориИзбриши
  2. E, a može i ovo!
    http://www.youtube.com/watch?v=S_zkocjBT-c&feature=related
    :D

    ОдговориИзбриши
  3. Где су коментари Џиџи? :D Добри су клипови скроз, ал' дедер, појасни се. Ш'а, 'оћеш да кажеш да сам гад према женама? :(

    ОдговориИзбриши
  4. Ma, ne Mito, nego skitaš mnogo, sve bre 'vataš neke krivine. Ud'ri samo pravo, pa te neće naći u krugu, što ono rek'o neki pametan čika... :)
    Mita-skita. Mitoman-skitoman.
    Vidiš, moraš i ime da menjaš.  Nešto što se rimije sa PRAVO.

    ОдговориИзбриши
  5. Ne znam ni sam šta radim, što ti kažeš, skitam previše. A udri pravo, udar'o ja pravo, godinu i nešto, jednom u zid, drugi put u zid, stalno u zid. I batalio.  :) 


    E, sa pravo se jedino rimuje konj. 'De da budem konj, ne leži mi nikako :D A i ovo Mitoman sam jedva sastavio, užasan sam u izmišljanju svojih nadimaka i tome slično. Da ne živim blizu barutane, ne bih znao ni blog kako da nazovem. 

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren