O пмс-у, или не

"Сувише је мрачно", рекао сам. 

"Упали светло", рекла је. 

"Прегорела нам је сијалица." 

"Хајде да водимо љубав", добацила је слатко. 

"Хм. Касније." 

"Не волиш ме више?"

"Можда", намигнуо сам.

"Јесам ли се угојила?", питала је док је неприметно увлачила стомак. 

"Наравно душо, па видиш и сама", насмејао сам се.

"Стварно си кретен!", смејала се. 

"Хајдемо у биоскоп", рекла је, "дају неки добар француски филм."

"Мхм. Али после."

"Ниси уопште занимљив. Ништа нећеш да радиш."

"Драга, уметност захтева посвећеност."

"Једном си рекао да сам ја твоје најдрагоценије уметничко дело."

"Био сам млад и поприлично загорео. Душо, рекао бих све само да шарам по том телу."

"Погледај је", рекао сам, "зар није предивна?"

"Понекад имам осећај да си заљубљен у ту статуу."

"Наравно! Савршена је! Скоро савршена."

"Радиш на њој већ шест месеци. За то време ме ниједном ниси одвео на вечеру."

"Хеј, ја сам мислио смо један од оних практичних парова, клопа уз те-ве и пиво, знаш?"

"Боже, где ли се деде романтика?"

"Романтика је оно што проживиш пре брака", насмејао сам се.

"Али ми нисмо у браку!"

"Душо, вичеш као да јесмо."

"Је л' чујеш шта ти ја говорим?!"

"А? Наравно, наравно."

"Ја више за тебе не постојим, а?! Је л' тако, пиздо?! Седим овде, неиживљена, жељна разговора, загорела, гладна света... Нигде авантуре, нигде ништа...Је л' знаш ти.."

"Хеј, душо? Могла би спустити нож док причаш, чисто да се не озледиш."

"Је л' теби ово игра Никола? Мало као, ово оно? Забавно?!"

"Ања, спусти тај! нож." 

"Убићу га. Убићу те Никола, као зеца ћу те убити! Јеси чуо?"

"'Ајде бено једно, бјеж с тим ножем!", рекао сам бежећи око стола.

"Јебем ти матер, ти си ми сјебала живот..!", викала је на Патрисију. Онда је из све снаге гурнула.

"Не..", тихо сам изустио док се моје ремек-дело претварало у прах. Застала је на тренутак, а онда се окренула ка мени.

"Хеј душо.. Имам један предлог. Хајде да се бавимо уметношћу. Да направимо најбоље ремек-дело које овај свет има да понуди", рекао сам.

Стајала је тамо оклевајући.

"Хајде да направимо бебу", наставио сам. 

"Јеси озбиљан?", упитала је сумњиво.

"Смртно озбиљан", рекох прикривајући иронију.

"Хајде", насмејала се и наскочила на мене.

Понео сам је до кауча.

"Сва сам се испекла данас пекући кромпир."

"То значи да си хот сад", насмејао сам се.

"Па, видећеш ускоро да ли то значи", смејала се.

"Узгред, драга, могла би да пустиш тај нож."

"Нека, држаћу га још мало."