Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

6. септембар 2012.

О бритви и бројаници

Бритва и бројаница, неко их је оставио пред мојим вратима. Мислим да ми покушава рећи нешто, тај забринути доколичар, који нема паметнија посла него да брине о мени. Стављам их, у ћошак до врата, поред корпе са офуцаним беж панталонама и неком пожутелом мајицом. 

Чим је нестало вина, сколиле су ме мрачне мисли, помишљао сам чак и да их употребим, бритву и бројаницу, да се доведем у ред, и да живим један од оних живота, са сталним запослењем и породицом, недељним ручковима и вечерњим главобољама, један од оних живота у ком целе године планираш и планираш летовање, које на крају крене наопачке. Брзо сам заспао, не учинивши ништа непромишљено. Ако си срећан, зашто мењати? 

Пробудио сам се, ванредно, рано ујутру. Сунце се већ дигло, није да сам марио, и било је хладно, отворена терасна врата су се постарала да јучерашње топлоте не остане ни у траговима. Био сам жедан. Као и сваког јутра. Вино. Док сам ишао до купатила да си сипам воду у неку празну винску боцу, учинило ми се да сам чуо нешто. Одгегам се до врата, кроз шпијунку видим неке ствари испред врата. Отворим их брзо, крајичком ока хватајући мрачну прилику како затвара лифт.

Иако мамуран и бос, почео сам као махнит да трчим низ степенице. Након четристо степеника, које сам, у моментима очаја и доколице, бројао идући ка мом изнајмљеном стану, нашао сам се у холу зграде. Сећам се како бих се удубио у бројање, а онда би неко дрекнуо, и ја бих се вратио на почетак, у приземље, да кренем изнова. Чова у црном је управо излазио из зграде. Потрчао сам још мало и снажно га ухватио за раме. Окренуо се полако, и погледао ме.

"Поп?", рекох изненађено. "Поп.", рече он, "Шта си очекивао?" "Не знам", рекох, "ал' попа нисам сигурно." "Што, је л' свештеници не могу бити добротвори?" "Па, претпостављао сам да сте заузети молећи бога за хиљаде нас, неверника, рђавих људи..." "Ихх", насмеја се он, седајући на  мотор. "Е, што се тиче оне одеће, и оне бритве и бројанице... Зајеби. Лепо ми је овако." "Само сам ти понудио излаз, момче", рече озбиљно, "Не бих желео да те видим на улици кроз недељу-две. Ионако касниш са киријом предуго." "Ма, средићу то већ некако", рекох одмахнувши руком.

"Желиш ли да се исповедиш? Седај, сине мој." Сама идеја вожње на харли дејвисону иза човека у мантији, са свим светим као подршком, чинила се сасвим добро. Сео сам без речи, иза попа. Возио је добрих петнаестак минута, ветар ме је шибао по лицу, и једва сам дочекао да стане. Сва она јурњава и ова промаја нису никако биле добре за мој мамурлук. Зауставио се, испред једне од оних кафана на рубу града, у које не залазиш ако немаш добар разлог, а где ћеш наћи бољи разлог од небеског?

Већина пропалица, варалица и криминалаца нам је поклонила по поглед, евентуално два, и наставили су са својим причама и пивом, повремено претећи бармену да ће га исећи на филете. Наручио је два коњака, а потом скрстио руке и уперио поглед у мене. "Па, хоћемо ли? Шта год да кажеш, неће изаћи одавде, то знаш." "Па, попе, не знам одакле да почнем." "Од почетка", рече он, прекрсти се и суну коњак на екс. Онда махну руком да му донесу још један.

"Почетак је, био, давно. Почећу из средине, па како буде. Дакле, био сам блентав клинац, средњошколац, имао сам неки качкет са грбом Чикаго Булса и стално сам га носио. Повремено сам и, устајао ноћу да бих гледао баскет мечеве." Погладио се по бради и наставио да зури у мене.

"Е, све се то променило једног дана. Одлучио сам да упишем сликарство." "Уметник, дакле.", закључи он. "Па, и не баш. Не памтим када сам нешто насликао, извајао, написао. Далеко од уметника." "Зашто не урадиш нешто по том питању?" "Попе, је л' ово исповест ил' није? Ја причам, ти задржаваш коментаре и сугестије за себе, док не завршим." "Дедер. И наручи још по једну." "Упознао сам једну девојку. Сан. Знаш, црна коса, лепо лице, фигура фантастична, личност откачена, уметничка... Потрајало је три године. Знаш већ, не можеш спојити пса и мачку и очекивати вечност у благостању. А била је...мало парче раја на земљи. Од оног момента када је изашла из нашег лошег изнајмљеног стана па до сада, нисам повукао ни линију, нисам написао ни реч, нисам се чак ни играо упаљачем или просуо вино по новинама... Све форме моје уметничке личности су нестале када је моја муза искорачила у свет."

"А ти попе? Која је твоја прича?" "Па", отпоче споро, "и ја сам био један тако, млад и изгубљен човек. Чукао сам гајбе, ништа крупно, знаш... И исповедио сам се, по први пут у животу, за оним тамо столом, на баш овом месту. Знаш, шта год да си урадио или ниси урадио, када то кажеш на оваквом месту, не чини се страшно. Сви око тебе су сто пута грешнији од тебе. Ухапсили су ме, једног сунчаног дана, убрзо након што сам се исповедио. У бувари сам схватио да момцима попут нас треба представник пред Богом." "И, тек тако су те примили у цркву?" "Нее, наравно да не", насмеја се, "Морао сам прво да обавим пар ствари. Покајање, Богословија, женидба..." "Зајеби попе, не бих мењао мој удобни живот за твој. Јуриш грешнике по граду покушавајући да их спасеш од рака, алкохолизма или неке, нешто крвавије и брже, смрти." "Размисли сине, и покушај. Осећаћеш се боље." "Па, требао бих да кренем", рекох, довршивши коњак.

"Нек те Бог чува", рече поново се уозбиљивши. "Узгред", додаде, "рекла ми је да нећеш послушати." "Молим?", рекох у чуду. "Поздравља те попадија. Срећно у животу, човече. И употреби ону бројаницу, па онда бритву."

"О, зашто ли сам излазио из стана?", упитах се. "Морам у кревет. Сувише много рехабилитованих грешника, за један дан. Или годину." 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren