Одох

Још једна дугачка ноћ. Сувише мало времена  имам и сувише много ланаца ме веже. Немогућност самосталног постојања, непознавање Худинија и умор од тежине света. Пречесто размишљам о томе да све баталим. Не у смислу јапанског тргања утробе оштрим мачем без пријатеља да ти одсече главу и скрати ти болне муке смрти... Нисам ја такав. Волим да будем посматрач туђих живота, записивач историје емоција... Када бих посматрао свет очима обичног смртника све би ми било сасвим сиво, као и њему. Али, ако прва ствар коју кажеш након што ти се деси нешто гадно буде - ово би била фантастична прича, онда знаш да си заглибио.  И да те несрећа не дотиче онолико колико би требало. Као да си продао пола душе уметности. Као да уметност постоји. Или ђаво, или Бог. Апстракција у свом најбољем издању. Уметност је само занат. Није то никаква узвишена ствар. То је посао, попут рударског. Исто тако прљав. Исто тако напоран. Грдан. Исто често псујеш и седиш у мраку. Сањарим понекад, о тој слободи. Чини се тако супер ствар. А знам да није. Гадна је ствар слобода, а опет тако мила. Слобода човека уме претворити у оно што заиста јесте - звер. А рече Борхес - Механизам света је сувише сложен за простодушност дивље звери. Слажем се са великим човом, и идем да спавам. Понекад је, то, једино што нам преостаје. Да спавамо.