На асфалту лешина, на асфалту још једна лешина, мртва мачка, имам пљуге, али немам упаљач. У овом граду живе чудни људи. Помало ћелави, помало кратки. Понекад мршави, често дебели. Солидне стамене жене суше веш на терасама високих зграда. Приђем олињалом старцу, питам за упаљач, наставим даље. Нижем цигарету за цигаретом, и ходам. Да побегнем негде, нешто ме вуче, али скрећем у улицу са бљештавим знаком и тражим собу.
Спавам на тврдом кревету и лоши јастуци тону под мојим сновима, и као кроз маглу да чујем неку музику.. Јеботе. Још једно јутро. Устајем полако, навлачим гаће, рибам њушку и крећем. Ни сам не знам куда, али идем. Сунце је било јако, лишће је полако жутело, а ја сам се пробијао кроз уску улицу, слушајући грају милион гласова. Један као ја ме је упитао да ли желим да зарадим брз кеш. Понекад газда, понекад слуга, мислио сам да је време да покушам да изађем из мутног. Рекох - наравно, што да не.
Ишли смо лево, па десно, па лево, и таман кад ми се поче вртети у глави, рече - стигли смо. Онда сам осетио старо дрво уз потиљак и све је поцрнело. Отворио сам очи, био је мрак, чешао сам се по лобањи и био је лош осећај, а онда су се појавила светла и сирене и четири типа са плавим капама су ме одвезли негде, поново у мрак.
Седео сам у истражном затвору, сам, на дрвеној столици. Био сам само у гаћама и папучама и било ми је хладно, али евидентно никог није било брига. Дозивао сам неког да дође у ову сиву ћелију са јаким светлом и мањком прозора и да ми да нешто да обучем, и дошао је, дебели чувар, али није донео одећу, него пендрек, двапут по ребрима и једно - псст.
И док сам ја седео тамо, ти си облачила уске плаве фармерке, палила стари радио и кувала прву јутарњу кафу. Живот је био добар. Више ме не вуче ништа да одем. И није тако тешко остати.
0 коментара:
Постави коментар