Жене беже од тужних људи. Оне желе човека који их никада неће расплакати. Не воле да оправљају сломљене играчке. Хоће да стојиш поред њих и да им помажеш да преброде кризе, од сусрета са вагом до одласка код фризера. И да их волиш. Да не питаш пуно.
Ја, са друге стране, ја их волим обичне, у дугачкој старој мајици и са чупавом пунђом од једног минута, у тренерци широкој, онако још успаване... И ја бих само да ме воли... и да не пита пуно. Да буде ту.
Једино... Нисам ја под небом сам, па да могу бирати, како ће ми свирати... Ма биће довољно једног дана само да кликне нешто у глави, да одем и проведем живот са Јужнокорејком, у епској љубави о којој ће се причати хиљаду година. А жене - ма нису оне нормалне. Прокоментаришеш јој деколте и одма' се наљути. Дође Анђа са копицом величине 90, а ова са 85 јој завиди, иако има довољно и нема разлога да шизи. А тек ове са 70, шта ће, слатке су док се онако једу гледајући летње деколтее напуцаних 80 и кусур корпица. Мени, мени су лепе све. Но, доста о женским слабостима, упуцаће ме нека.
Под налетима ветра, ја гледам њене шишке... Мрзим шишке. Постоји отприлике 1% жена које су рођене за шишке. Остале се само упропашћавају са њима. И ваљало би да знају да нешто кувају, ако се већ удају, ако не, макар да науче да ћуте мало, уместо да бацају погрдне коментаре на рачун мужевљевих палачинки и јаја на све начине.
Сад отприлике качим како је бити критичар, колико лош посао, скроз лош, а опет, ти људи последњи поседе, говоре оно што мисле и јебе им се што их не волиш, фазон, знају они да им се мораш смешкати и хладити их палминим лишћем, и добро им је...
Сад отприлике качим како је бити критичар, колико лош посао, скроз лош, а опет, ти људи последњи поседе, говоре оно што мисле и јебе им се што их не волиш, фазон, знају они да им се мораш смешкати и хладити их палминим лишћем, и добро им је...
И знам да ће ме сутра највероватније киднаповати покрет француских феминисткиња, али рекао сам оно што се морало рећи.
Ма волим вас. Тај фазон. И лепе сте.
0 коментара:
Постави коментар