Старим

Само седимо овде и старимо. Двадесет година у гузцу набили, и даље клинци и не знамо ништа, гледамо цртане и играмо игрице и гађамо папирићима девојчице што нам се свиђају... Прошле године (кад сам био млад), смејао сам се једној Каћи и још некима када су кукали како старе и како им живот протиче пред очима. И загазише они храбро у двадесету, и ено их, опет млади, до тридесете... Онда ће опет кукати, али овај пут ћу их разумети и свечано се заклети да ћу им подићи најлепше споменике, када буду мртви. Волео бих, да ме сада неко утеши и каже - ма не стариш, нема везе што ништа у животу ниси остварио, па то је нормално. 

Ма није нормално, јебем му матер, да будеш дудук и будала читав живот и да ништа корисно не урадиш. Осим пар писмених задатака које сам урадио кришом и једног спашавања мачке из неугодног друштва олињалих керова - ништа. И појави се нека жена и знаш да није права, али идеш ка њој, јер мислиш да си довољно био сам, бојиш се да ако прође још која година, остаћеш заувек сам, мртав, на кревету у мрачној соби. И тако. 

Једина ствар која може променити све и учинити те поново младим је жена, али не било која, него нека права, мора да има то у крви, да ти сруши све темеље и натера те да шибнеш назад доле, у прашину, међ младеж. Једини проблем је што мене такве женке неће. Изгледа да ћу морати да идем у Босну, јер овај Београдски менталитет није за људе као што сам ја. Тамо живе лепе жене са којима се контам и то је то. Матори коњ, мајка и даље за мном спрема, једино знам да спремим кајгана и иако сам старије дете изгледам размажено и безобразно. Изгледа да матори ипак није успео да истера сав инат из мене оним војничким опасачем. Реално, хвала ти матори, јер ако сам сада дерле, замисли какав би луцифер тек био да ме ниси васпитао. 

И лежим и седим и старим и не знам шта да радим у међувремену, како да попуним празнину коју време ставља пред мене.