Само сам устао и погледао горе, а горе је змај од папира летео, легао сам на хладан бетон, поново, желећи да заборавим да сам икада и постојао. И упркос томе што су хаљине пролазиле тик изнад моје главе и што су дебели људи јели пљескавице и пили пенушаве сокиће, није ми се постојало у овом свету, не. Знаш оно кад ниси бирао ни кад ни где ћеш да се родиш, а опет имаш обавезу да припадаш и постојиш, и да си родио пар километара тамо или 'вамо, био би неко други и исто би имао обавету да припадаш и постојиш и смејеш се лошим форама твога племена.
Устанеш једно јутро и одеш на Тибет, наравно, прихвате те као свог, али ти немаш искошене очи и не једеш жабе и скакавце и не фураш плетеницу и не умеш да се бијеш, макар не на тај начин. И седиш тамо, учиш и молиш се новом богу, а знаш да ту не припадаш. Имаш само једно своје племе, и јесте, оно најчешће буде гадно, али то је твоје племе, да си ишта бољи од њих, не би ни био ту. И док се неки дебели клинци добацују фризбијем, ја се питам шта ли клинци у Африци раде, једу ли чоколаде или само шљакају за 'леба и флашу воде? Лоша срећа мали, ниси се родио пар километара северније, да јеси, сада би ми био брат и носио би моју излизану одећу, а ја бих ти давао кинту, да си купиш чоколаду или срећу.
И тако, време тече, лежим сада већ на топлом бетону и посматрам птице око мене, придигнем се мало и и даље видим змаја како лебди кроз облаке, сам и слободан, а испод њега клинац у сузама трчкара, и други клинци за њим и свет је и даље исти. Волео бих да будем тај змај, али не могу да се придигнем, сувише ми је добро на овом врућем бетону, сувише...
0 коментара:
Постави коментар